Partizanova borba protiv Partizana

Partizan je drugu godinu zaredom lako obezbedio plasman u Top 16 fazu Evrokupa, drugog po renkingu evropskog košarkaškog klupskog takmičenja.

Ove sezone je taj rezultat obezbeđen pobedom u Beogradu nad turskim Bahčešehirom rezultatom 88:75 – za skor od pet pobeda i tri poraza, dva kola pre kraja.

Plasman u Top 16 Evrokupa se, ipak, ne može, sam po sebi, smatrati uspehom.

Posle nekoliko godina sumnjivih rezultata u Evropi, ekipa predvođena Andreom Trinkijerijem je prošle sezone ponovo vratila nekada dobro poznati „trejdmark“.

Crno-beli su po priikazanom bili najbolja ekipa na Jadranu, verovatno i u Evrokupu, ali je sve palo u vodu kada je sezona prekinuta, a nešto kasnije i otkazana, zbog pandemije virusa korona.

Navijači su se nadali osvajanju nekoliko trofeja, povratku u toliko željenu Evroligu, pobedama nad Crvenom zvezdom...

Od svega dobili su osvojen Kup „Radivoja Koraća“ i puste snove za onim šta je moglo da bude. 

Odlazak Trinkijerija u Bajern iz, javnosti nepoznatih razloga, dodatno je rastužio navijače nekada člana samog krema evropske košarke, ali ih je pre svega razljutio.

Trinkijeri je u Beograd došao pun elana, a otišao sa tek toliko goriva da dogura do najbliže pumpe.

I nije samo on u Humskoj ostao bez goriva.

​Crno-beli su u novu sezonu ušli bez starog trenera, sa njegovim pomoćnikom Vladom Šćepanovićem, nekadašnjim igračem kluba koji je za sobom ostavio neizbrisiv trag.

Crnogorski stručnjak je pred sobom imao ogromna očekivanja i pritisak sa kojim nije mogao da se nosi.

„Osećao sam se kao ratni odred partizana poslat iza neprijateljskih linija. Znao sam da je manja šansa da se vratim, nego da 'poginem'. Ali, svesno sam išao u to, znajući šta me čeka - jer sam verovao da će to doneti boljitak timu“, oglasio se Šćepanović u intervjuu za „Mocart" nakon što mu je uručen otkaz.

Partizanu je već posle par meseci nove sezone bila potrebna promena. To je bilo evidentno i neizbežno, jer najveći problem nisu bili rezultati – već igra.

Ona dobro podmazana mašina iz prethodne sezone, koju nije krasio kvalitet koliko jesu timska igra, timski duh i požrtvovanost, potpuno je bila neprepoznatljiva.

Teret koji je na svojim leđima nosio Šćepanović preuzeo je slovenački stručnjak Sašo Filipovski, koji je pred sobom imao možda i još teži zadatak nego njegov prethodnik.

Preuzeti neku ekippu nakon što je sezona počela, pod momentalnim imperativom pobede i bez (barem za sada) ijednog pojačanja... mnogi bi nazvali profesionalnim samoubistvom.

Filipovski je preuzeo ekipu pri skoru od 2-3 i u ABA ligi i u Evrokupu.

Nešto više od mesec dana kasnije crno-beli su ostvarili tri velike pobede u evropskom takmičenju – i to sve tri „na mišiće“ – te obezbedili narednu fazu.

U ABA ligi je situacija dosta komplikovanija. Skor od 4-5 im trenutno donosi šestu poziciju na tabeli, dve iza poslednjeg mesta koje vodi u doigravanje.

Pobede Filipovskog nad Zadrom i Cibonom u prva dva meča nakon dolaska izbrisane su porazima od Crvene zvezde i Mornara u poslednje dve utakmice.

Oba poraza su, doduše, došla minimalnim rezultatom, ali to u suštini i dobro opisuje sve probleme Partizana. Kada god deluje da sve dolazi na svoje mesto – nešto se izjalovi.

Pravi primer je upravo prošla sezona, kada se praktično svaki faktor poklopio, a onda – nikada ranije viđena situacija sa virusom korona.

Vicešampion Srbije je ove godine otprilike podjednako kvalitetan kao i prošle, ali nedostaje mu Trinkijeri. Odnosno, neko ko će na sličan način znati kako da uklopi ono što je pred njim.

Pored ostalog, ovu ekipu je, koliko je mogao, italijanski trener krojio po svom ukusu.

„Nije lako igrati u ovakvoj situaciji. Testiramo se svakih nekoliko dana, novi trener je tu. Igrači i ja smo zajedno tek mesec dana. Potreban je kontinuitet u radu“, objasnio je Filipovski nakon poslednjeg meča.

Za razliku od prošle sezone, crno-beli ove godine nemaju ni publiku. Nema je ni nijedna druga ekipa, ali je svima jasno zašto je ovaj problem veći za Partizan nego za druge.

Jednostavno, Filipovski pred sobom ima brojne rupe i mora da ih krpi mora da, a najmanje je on kriv za njih – što zbog sebe, što zbog ekipe, što zbog sezone.

Od igrača nije realno očekivati da preterano iskoče i postanu bolji nego što jesu – izuzev Rašona Tomasa kojem je promena trenera vidno značila.

Povratak Ognjena Jaramaza na teren je preko potreban, Vil Mozli je već pokazao koliko znači – njegovim „put-bek“ kucanjem je krenula serija kojom je prelomljen meč protiv Baščešehira.

​Misterija pod imenom Rade Zagorac se nastavlja i sve je jasnije i jasnije da karijera ovog i dalje mladog igrača ne prestaje da bude u silaznoj putanji i u narednom periodu će morati mnogo da poradi na sebi i pre svega na načinu na koji donosi odluke u igri.

Problem sa donošenjem odluka ima i sam klub jer je pred početak ove sezone imao pred sobom izbor, mogao je da se vrati u FIBA Ligu šampiona, koja mu je ponudila dobre uslove uz novčani podsticaj, ali...

Predsednik kluba Ostoja Mijailović je to odbio, ne zbog lepote Evrokupa, već zbog toga što preko tog takmičenja može da se izbori Evroliga.

Partizan trenutno nije ekipa koja bi da se sutra igraju završnice Evrokupa i ABA lige osvojila ijedno od ta dva takmičenja.

Partizan je to bio prošle godine. I, uz još koji mesec rada sa novim trenerom i barem jednog novog igrača po njegovoj želji, može to opet da postane, potencijala ima, ali nije on sve što je dovoljno za ostvarivanje pozitivnog rezultata.  

​► Partizan na krilima Tomasa do Top 16 faze Evrokupa!

► Virtus je Đorđeviću skuvao gorki bolonjez sos – sa četiri sastojka

► Centar Partizana: Prošli smo kroz pakao