Ovako pisac Srđan V. Tešin objašnjava razloge za nastanak neobične nedavno objavljene zbirke priča „Luka kaže", stvarane „u četiri ruke", u pandemijsko vreme koje je mnogima donelo i dodatno zbližavanje sa sopstvenom decom.
Ja sam terapeut i hoću da ti pomognem
„Jednog poslepodneva Luka je ušao u moju radnu sobu i rekao: 'Ja sam terapeut. Koji je tvoj problem?' Pa gde me nađe, sine, odakle da krenem? Ja sam u toj njegovoj rečenici prepoznao pravu književnost. Pitao sam ga gde je to čuo, pročitao. On je rekao: 'Ne, ja sam stvarno terapeut i hoću da ti pomognem'. Tako je iz dana u dan govorio rečenice koje su mi se učinile kao dobra osnova od koje bih mogao da napravim kratku priču. Kada su se te priče namnožile, video sam čitav koncept. Sve leži u tome da sam pažljivije počeo da slušam svog sina, što je trebalo mnogo ranije da uradim", objašnjava Tešin za Sputnjik motive da mudrosti svog sina stavi između korica knjige.
Otac i dečak, u 77 duhovitih epizoda, praćenih upečatljivim ilustracijama Lidije Taranović, razgovaraju o sebi i svom svetu, o odrastanju i saznanju, o nevidljivosti i o nedostajanju, o tajnama i otkrićima, o tome zašto se očevi i dečaci nekada razumeju, a nekada svađaju.
Priče za decu i razmažene roditelje
Tešin kaže da Luka nije bio tako dobar sagovornik ne bi ni nastale ove priče za decu i razmažene roditelje.
„Luka je mene učio da pišem iako sam ja diplomirao na poetici kratke priče. On me je zaista učio kako se piše sažeto i kako se zaista kaže ono što se misli, tako da mi je pisanje ovih kratkih priča bilo novo iskustvo. Sve je počinjalo od njegovih autentičnih rečenica koje je izgovarao. One su me naučile da je svih mojih 20 prethodnih knjiga možda trebalo da prođu kroz njegov tretman, da budu jasnije, konciznije, preciznije. Učio me je i psihologiji i pedagogiji. Pisati za decu je čudo. Nikada se time nisam bavio i ne znam ni da li ću u budućnosti. To je strašno ozbiljan i težak posao", ističe Tešin.
Borba protiv beznađa
Uveren da je jedna od funkcija književnosti suočavanje sa stvarnošću, Tešin kaže da se knjigom „Luka kaže" uključio u borbu protiv beznađa.
„U čitavoj ovoj nesreći koja nam se svim sručila na glavu, ja se nisam bavio nekim apokaliptičnim pričama, kamijevskim kugama ili temama koje bi bile razumnije da se obrađuju u ovo vreme. Shvatio sam da je pisanje za decu i o deci u ovo vreme pravo književno preduzeće. To je ono što bismo mogli da ostavimo i našoj i nekoj budućoj deci i da sami sebi pokažemo neku vrstu optimizma, da imamo budućnost, da nije sve potpuno crno. Što govori moj tata nastavnik: 'Sve što dođe, mora i da prođe pa će i ova čuma jednog dana da prođe'. S druge strane deca tako brzo rastu. Od učenja prvih slova odjednom dođeš do integrala, razlomaka i više ne možeš sopstvenom detetu da pomogneš u rešavanju domaćih zadataka. Ja sam se na ovaj način uključio u neku vrstu borbe protiv beznađa u kome smo se našli i pokušao da otvorim puteve ka nekom lepšem i zdravijem životu koji nas čeka u budućnosti", pojašnjava Tešin.
Luka kaže: „Ti imaš veće muke od mene. Kladim se da nije lako biti pisac“.
„Ne znam kako je došao do tog zaključka s obzirom da stalno govori: 'Tata, ti samo ležiš'. Ne ležim, ja mislim. Pisanje je i promišljanje onoga o čemu ćeš da pišeš. Onda je shvatio da je pisanje težak proces, jer je najteže da napišeš tako da ljudi pročitaju onako kako si ti želeo, da ne bude zamene. Mislim da se u tome dobri pisci i razlikuju. Ja još učim i još mi je potrebno mnogo ležanja i promišljanja. Književni posao nije ekskluzivan. Sedim za laptopom i satima se ne mrdam i onda Luka kad uđe, ne zna šta ja radim. Da sam neki kovač pa da zamahujem čekićem ili da sam vozač i okrećem volan ili bilo šta manuelno pa da kaže, vidi ovo je stvarno posao. Ovako ima sliku, a nema ton i to je posao pisca. Na kraju kada izađe knjiga i kada je drži u ruci, onda shvati: Pa ti si na tome radio", ističe Tešin.
Zar posao pisca nije da laže
Iznedilo ga je Lukino pitanje: „Zar posao pisca nije da laže?“.
„Tu me je preveslao nekoliko puta. Taman mu objasnim da književna istina nije isto što i stvarna istina, da u književnosti nije uvek jedan plus jedan dva i on onda kaže: Zar onda nisi rekao da treba da lažem? Pa se ujedem za jezik, kud sam ti to rekao! U dečjim glavama postoji ta vrsta naivnosti koju mi odrasli izgubimo, da sve prihvataju na prvu loptu, da im je sve odjednom potpuno prirodno. Ja na primer nemam položen vozački ispit, ali mu stalno govorim da sam u vojsci vozio helikopter i da sam bio helikopterista. I on je toliko oduševljen time da me često pita kada ćemo se provozati, a ja mu onda govorim: 'Ne znam gde sam ostavio ključeve, ne znam gde sam parkirao, potpuno sam senilan'. Onda mi bude žao što on tako poveruje u to da sam ja stvarno bio pilot helikoptera, a ja sam helikopter video samo na slici", napominje Tešin.
Zato, dodaje, treba biti oprezan u pisanju za decu.
„Interesantno mi je kako deca čitaju ono što mi odrasli pišemo. Shvatio sam da se sa velikom pažnjom mora voditi računa šta se daje deci. Nije dobra svaka književnost koja se piše za decu. Može biti velika zamka za te male glave. Moraš da misliš o hiljadu stvari. Eto Luka i ja učimo", kaže autor romana „Antologija najboljih naslova", „Kazimir i drugi naslovi", „Kroz pustinju i prašinu", „Kuvarove kletve i druge gadosti", „Gori gori gori", „Moje" i knjiga priča „Ispod crte", „Priče s Marsa".
Dete se nasmeje 600 puta dnevno
Došao je sedmogodišnji Luka do zaključka i da je njegovom ocu teško ugoditi, da je lakše raditi sa testom nego sa ljudima zbog čega želi da bude pekar umesto nindža, policajac ili kauboj, da svaki dan treba da bude najbolji, voleo bi da nikoga ništa na svetu ne boli i da je tata samo tata, a on će biti prvi umetnik u porodici.
„Interesantan je statistički podatak da se dete tokom dana nasmeje oko 600 puta, a odrastao čovek oko 15 puta. Samo taj podatak govori da se nama kada odrastemo nešto dogodi, kao da odjednom zaboravimo svu mudrost koju smo imali kao deca. Moj sin tako mi priđe i kaže: 'Ti si polovan čovek'. Razmišljam kako sam sad polovan, da li sam 'second hand' tata. On kaže: 'Do pola si raspoložen, od pola si neraspoložen'. I onda shvatim, pa to je definicija sredovečnog oca. Imam 49 godina i to je prava definicija mene - do podneva sam tako i tako, a od podneva nikako. Deca vide nešto što mi odrasli zaboravimo, kao da previđamo, kao što smo zaboravili da pažljivije slušamo svoju decu, a svašta od njih možemo da naučimo. Moj Luka je sasvim obično dete, učenik drugog razreda, odličan đak, ali nije vunderkind. On je obično dete, ali stvar je u tome da mi odrasli manje slušamo i manje smo posvećeni toj dečijoj igri nego što bi trebalo", smatra Tešin.
Šegrt u pisanju knjiga za decu
Već 12 godina čita svojoj deci i sam pronalazi čitavo bogatstvo u tim knjigama.
„Svakog dana čitamo knjige za decu i tu pronalazim čitav jedan univerzum za koji nisam znao. Feneomenlana je književnost koju pišu Igor Kolarov, Jasminka Petrović, Uglješa Šajtinac. Ima i sjajnih prevoda poput knjige 'Žuto odelo' Silvije Plat. Vrhunski pisci pišu za decu. Čitajući te knjige svojoj deci, ja takođe učim", kaže Srđan Tešin.
Pošto mama Dijana i ćerka Iva nisu učestvovale u književnoj igri i nadmudrivanju, čitaoci sada očekuju knjigu „Iva kaže".
„Po strani sam ostavio svoju suprugu i ćerku, jer sam hteo u ovoj knjizi zaista da se posvetim analiziranju odnosa između oca i sina. Znam kako sam ja sa svojim ocem gradio odnose. U pubertetu sam mislio pa ovaj moj otac ništa ne zna. Kada sam došao u neke zrele godine i slušao ga kako priča, pitao sam se kada je stigao sve da nauči. Zapravo je uvek bio isti samo mi drugačije gledamo svoje očeve i verovatno će i moj sin na mene gledati drugim očima kada sa 50 godina bude čitao 'Luka kaže'. Ja sam početnik u književnosti za decu, šegrt, kalfa", navodi Tešin.
Luka je, priznaje Tešin, oduševljen knjigom, čak je uradio svoju verziju ilustracija Lidije Taranović i već je postao zvezda u svom razredu, a Tešin radi na noveli u kojoj se vraća svom detinjstvu.
„Ja sam čovek koji ne može da ode dalje od Mokrina, svoje porodice i svog detinjstva, tako da i sada radim na knjizi koja je vrsta rekapitulacije dečaštva i mladosti, ali biće tu mesta i za Luku. Za sada je to novela, na polovini sam pisanja i nekako je samo izašlo iz mene nakon romana 'Moje' u kome sam počeo da čeprkam po sopstvenoj prošlosti. Nekako se ovo učinilo kao logičan nastavak onoga o čemu sam pisao u prethodnoj knjizi"“, kaže Srđan Tešin.
Pročitajte još:
