Putovanje kroz galaksije: Kako izgledaju, šta sve sadrže i da li se kreću? /video, foto/

Dvadesetih godina dvadesetog veka je tek otklonjena sumnja da li su neki magličasti objekti koje vidimo na nebu magline u okviru naše galaksije ili su to druge galaksije.

Sto godina kasnije, pomoću napredne tehnologije, u mogućnosti smo da otputujemo dalje nego što naš um može da pojmi i osvesti.

„E, sad, treba da dočaram koliko je to daleko. To je prosto mnogo daleko“, kaže za „Nacionalnu geografiju“ dr Dejan Urošević, profesor na Katedri za astronomiju Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Na putovanje smo krenuli sa Zemlje

„Prvo prolazimo kroz Zemljinu atmosferu. Ona je gusta, najgušća pri samoj Zemlji, kako idemo gore sve je razređenija. Kad izađemo iz atmosfere i iz dominantnog dejstva Zemljine gravitacije, možemo da kažemo da smo izašli u kosmos“, počinje Urošević putovanje kroz galaksije.

Kada smo prošli i kroz poslednji sloj Zemljine atmosfere, našli smo se između Zemlje i Meseca.

„Sad odjednom nema te atmosfere i sve drugačije izgleda, sredina je mnogo razređenija. Mi se nalazimo i dalje blizu Zemlje, između Zemlje i Meseca. Nebo je crno, ka Suncu je malo svetlije. Nema difuznog svetla. Nama atmosfera daje da nam je celo nebo svetlo danju, a tamno noću, a tamo je tamno. Pritisak jako nizak, to je gotovo vakuum“, nastavlja dr Urošević.

Sledeća stanica je Sunčev sistem

Osam planeta i Sunce kao glavni objekat, čiji je gravitacioni uticaj dominantan i drži sve planete na okupu. Četiri stenovite planete Merkur, Venera, Zemlja i Mars i onda Jupiter, Saturn, Uran i Neptun, kao veliki gasni džinovi. Između Marsa i Jupitera, to jest između stenovitih malih planeta i gasnih džinova, nalazi se asteroidni pojas, sa velikim brojem stenovitih objekata – asteroida, od kojih je naveći Ceres.

„Zvezda Sunce sa svojim planetama je jedna od, recimo, 200 milijardi zvezda koje se nalaze u jednom zvezdanom sistemu i taj sistem se zove Galaksija sa velikim G ili Mlečni put, kako mi zovemo našu“, objašnjava Dejan Urošević, a onda nas vodi dalje.

U Mlečnom putu Sunce nema nikakav privilegovan položaj u odnosu na druge zvezde.

„Kada biste gledali Galaksiju odozgo, ona izgleda kao nekakav krug, a kada biste gledali sa strane, taj sistem je pljosnat i ima spiralne grane. Naša Galaksija bi trebalo da bude spiralna, a Sunce se nalazi na dve trećine radijusa tog kruga, ako gledate odozgo“, pojašnjava.

„Ono što svakako možemo videti u šetnji kroz Galaksiju jesu i zvezdana jata, skupine zvezda koje su po broju i po zapremini mnogo manje od galaksije. Postoje dve vrste takvih skupina, jedno su zbijena odnosno globularna zvezdana jata koja izgledaju sferično i sadrže i po nekoliko desetina i stotina hiljada zvezda unutar sebe; a drugo su razvejana zvezdana jata, odnosno razbijena zvezdana jata koja nemaju određenu strukturu vizuelno i sastavljena su od mnogo manje zvezda“, kaže Nikola Božić, astronom i programski direktor Istraživačkog centra Petnica.

„Glavni konstituenti galaksija su zvezde, koje su sjajne. I naša galaksija ima nekoliko stotina milijardi zvezda. Znači možemo zamisliti da galaksija ima sto, dvesta ili trista milijardi zvezda sličnih Suncu i samim tim njena masa, barem ta koja svetli, prvenstveno je određena masom tih zvezda i naravno jedan mali dodatak, jedna mala primesa toj masi jeste upravo i masa tog gasa i prašine koji se nalaze između tih zvezda, a koji i te kako važan zbog nastanka novih zvezda“, dodaje Stanislav Milošević, asistent na Katedri za astronomiju Matematičkog fakulteta u Beogradu.

„Ono što najviše privlači pažnju u toj evoluciji i životnom putu jedne zvezde jesu eksplozije zvezda. Ako se ispune određeni uslovi može doći do eksplozije omotača zvezde u obliku supernove i tada dolazi do širenja materije iz tog omotača zvezdanog kroz prostor, a unutar one materije koja ostaje van eksplozije, dakle ako je omotač eksplodirao, dakle ona centralna struktura u centru te zvezde može da nastane crna rupa“, kaže Nikola Božić.

„U centru naše galaksije nalazi se supermasivna crna rupa, kao i u centru većine galaksija koje su morfološki slične našoj galaksiji. To su kompaktni objekti koji imaju veliku masu, reda preko milion masa sunca, u nekim galaksijama čak i preko milijardu masa sunca i koji i te kako definišu tu dinamiku objekata koji se nalaze u njihovoj blizini“, kaže Stanislav Milošević.

Pored konstituenata galaksija koje vidimo, Stanislav Milošević, na našem putu kroz galaksije, nastavlja da nas vodi i kroz delove koje ne vidimo.

„Ako zamislimo galaksiju kao neki pljosnati disk sa spiralnim granama sa zvezdama, sa gasom, ceo taj disk bi bio zapravo nestabilan i raspao bi se posle kratkog vremenskog intervala. Da se ne bi taj disk raspao, odnosno on se ne raspada iz razloga što se ceo taj disk nalazi u jednoj sferi tamne materije".

Kakve sve mogu da budu galaksije

Pričajući o Mlečnom putu, profesor Dejan Urošević naglasio nam je da bi on trebalo da bude spiralan. I to nije rekao slučajno.

„Kad smo u svojoj Galaksiji, imamo problem da je vidimo, da njenu strukturu odredimo. Postoji jedan veliki problem da vi iznutra vidite svoju okolinu. I za to postoje nekakvi drugi metodi. Vi ne gledate samo običnim teleskopima, optičkim, nego postoje i radio-teleskopi, postoje infracrveni teleskopi, postoje iks teleskopi, gama... u svakoj oblasti talasnih dužina vi imate specijalizovan teleskop da vidi takvo zračenje. I onda vi tim drugim metodama možete da mapirate galaksiju, koliko-toliko, i da zaključite da je ona takva kakva je", objašnjava Dejan Urošević. Ono što naučnici sigurno znaju, to je da je naša Galaksija diskolika, jer da je sistem drugog oblika on se na noćnom nebu, a kada gledamo sa Zemlje, ne bi projektovao kao beličasta traka.

Međutim, isti ti razni teleskopi omogućavaju naučnicima da veoma dobro vide galaksije izvan naše.

„Neka osnovna morfološka podela po obliku jeste na spiralne i eliptične i naravno imate neke nepravilne galaksije i nekakve sočivaste koje imaju miks osobina spiralnih i eliptičnih. Naravno, ako je galaksija spiralna ne mora ceo svoj život da bude spiralna, prosto može da se desi sudar dve spiralne galaksije i da od njih nastane eliptična, tako što se ta struktura diska, koja je recimo tipična i za naš Mlečni put, prosto rasturi“, objašnjava Stanislav Milošević.

Da li se galaksije kreću?

Sve se u svemiru kreće. Kao što se Zemlja rotira oko svoje ose, Mesec oko Zemlje, pa se oni kreću oko Sunca, tako se Sunce kreće, nekim svojim kretanjem oko centra naše Galaksije. A onda naša Galaksija, zajedno sa još dve masivne, M33 i M31, i još sedamdesetak manjih, čini lokalnu grupu galaksija, koje su međusobno gravitaciono vezane i sve te galaksije se kreću oko centra mase koje otprilike prave tri najmasivnije galaksije. I što je veća skala, sve su veće i veće brzine.

U našoj lokalnoj grupi galaksija gde se sve galaksije kreću oko zajedničkog centra mase, najuticajnija je galaksija u Andromedi (M31), jer je najmasivnija. Te galaksije u odnosu na nas imaju kretanje koje može da bude približavajuće, u takvom globalnom kretanju, jer se sve zajedno kreće oko zajedničkog centra mase, ili udaljavajuće. To se u astronomiji zove crveni i plavi pomak doplerovskog tipa. Crveni pomak je onaj kada vidite da se nešto udaljava od vas, a plavi pomak je kada se nešto približava vama.

Ali kad izađete iz naše lokalne grupe galaksija, sve ostale galaksije pokazuju crveni pomak, sve galaksije „beže“ od naše lokalne grupe galaksija.

Ta posmatranja su išla u prilog tome da se kosmos širi.

„I to je možda jedna od zanimljivijih stvari vezano za šetnju ili putovanje kroz galaksije, zato što nam daje i tu informaciju da nismo jedinstveni kao Sunčev sistem“, završava Nikola Božić.

Pročitajte i:

• Da brojimo zvezde: Ko su naše galaktičke komšinice /foto/
• Naučnici razotkrili večnu tajnu: Sada tačno znamo koliko je tajanstvene sile iznad nas
• Tajna četvrte dimenzije: Fenomen prostor-vreme