Iako sa geografskog i istorijskog stanovišta neopravdana i neutemeljena, ova politička kovanica opstaje u upotrebi. Pošto je pojam politički, karakter odrednice takođe je politički: označava jedan period tokom kojeg se insistiralo na labavom povezivanju regionalnih aktera i tražilo neko „međurešenje“ da se najpre uspostave, a zatim i normalizuju odnosi između Beograda i Prištine.
Zapadni Balkan kao politički izraz sastavni je deo „strategije mekog prizemljenja“, kojom je zacrtano da se u godinama nakon jednostrane odluke kosovsko–metohijskih Albanaca Srbija „privikava na realnost“ i postepeno faktički priznaje državoliku tvorevinu na sopstvenoj teritoriji.
Od jugoistočne Evrope do EUgoslavije
Međutim, pošto niti balkanski odnosi zavise samo od balkanskih država i naroda, niti je zamišljeno bilo moguće sprovesti u delo u zacrtanom roku zbog realnog opadanja uticaja EU i NATO, zapadnobalkanski okvir u međuvremenu dobija novi smisao. On služi kao alternativa članstvu u EU, to je mehanizam koji treba da nadomesti neispunjavanje obećanja o konačnom završetku evrointegracija.
Novi smisao znači i novi sadržaj, pa se pomaljaju ideje o „mini–Šengenu“ i „regionalnom povezivanju“, od kojih uglavnom ne može biti nikakve štete, ali je svakako otvoreno koliko će izdržati test vremena i biti primenjive u postojećim političkim okolnostima.
Timoti Les je nestrpljiv, on bi da se tom novom sadržaju pridodaju još neki elementi, te da ono što još uvek označavamo zapadnobalkanskim prostorom, postane „EU–goslavija“. Britanski teoretičar nije se kanidovao za „kuma“ nove integracione celine, pojam koji upotrebljava opisnog je karaktera i treba da ukaže na sadržaj, a ne na formalni naziv.
U tom kontekstu posmatrano, pojam „EU–goslavija“ mnogo je bolji i od čuvene „Jugosfere“, koja je „pripremala teren“ za „zapadnobalkansku dinamiku“. „Jugosfera“ budi različite asocijacije na jugoslovenstvo, pa i na njegove strane koje se tiču vođenja samostalne spoljne politike, insistiranju na nesvrstanosti i negovanju slobodarskih tradicija. Sa „EU–goslavijom“ tih dilema jednostavno ne može biti.
Dakle, formula je da se prostor nekadašnje Jugoslavije minus Hrvatska i Slovenija, plus Albanija, pod patronatom EU organizuje u neki oblik unije. Patronat neće podrazumevati punopravno članstvo EUgoslavije u kontinentalnom savezu, ali hoće podrazumevati pokroviteljstvo i nadležnost Brisela za tumačenje regionalnih odnosa i usmeravanje političkih procesa.
„Nagrada“ za Beograd
Prema iznetom razmišljanju, centar ove nove „zapadnobalkanske unije“ morao bi se nalaziti u Beogradu, što Srbiji dođe i kao neka „nagrada“. Zauzvrat, to je i način da se Srbija udalji od Rusije, Kine i Turske, ali i da se „Beograd ubedi da prizna nezavisnost Kosova“.
Rešenje je takvo da će svi biti srećni i zadovoljni. Osim onih ljudi iz „Bajdenovog okruženja“ koji su i dalje protiv bilo kakvog „nagrađivanja“ Srbije. Eto, oni imaju razlog da se ljute čak i kada Srbi žele da se odreknu Kosova. Treba ih ubediti!
I pored toga što je predlog „odjeknuo“ na jugoslovenskom prostoru, kao i neka prethodna obraćanja istog autora, koncept „EU–goslavije“ ne deluje realno i izvodljivo.
Prvo pitanje je zbog čega bi ostali iz okruženja prihvatali da im Beograd bude „centar“, ma šta se pod tim podrazumevalo? Zvanična politika u okolnim prestonicama u većoj ili manjoj meri već četvrt veka se temelji na sasvim drugačijem stavu: što dalje od Beograda to bolje.
Drugo pitanje je zbog čega bi Srbija snižavala intenzitet i smanjivala obim svojih kontakata sa „nezapadnim centrima“? Sadašnju poziciju upravo je izgradila upornom primenom takve spoljnopolitičke strategije! Da je Srbija pristajala na sve preporuke EU i NATO, pa tako i žrtvovala stabilne odnose sa Rusijom, Kinom i Turskom zbog neke „maglovite evroperspektive“, danas niko ne bi ni predlagao da Beograd bude „centar“, već bi se podrazumevala postepena periferizacija.
Odricanje od Kosova i Metohije
Treće pitanje je zašto bi se Srbija odricala Kosova i Metohije? Na Zapadu ne žele da shvate kako je za protekle dve decenije izvajana neka sasvim nova realnost na srpskom etnoprostoru zbog koje je „kosovska stvar“ mnogo više postala identitetsko pitanje, nego što je ostala teritorijalni spor. Zato više na referendumu nije opcija ni trampa „EU za Kosovo“, a kamoli ove priče o „EU–goslaviji“. Takođe, u sprovođenju pominjane spoljnopolitičke strategije oslanjanje na „kosovsku tematiku“ bilo je ključno za približavanje stavova sa drugim državama. Zašto se sada odricati argumenta?
Naposletku, treba reći i da su prethodni ambiciozni pokušaji brzo propadali. Poslednji u nizu ticao se uspostavljanja zapadnobalkanske carinske unije. Umesto toga, prešlo se na ipak skromniji „mini–Šengen“. Carine su stvar ne samo spoljne trgovine, već i spoljne politike u celini, a kada se to potegne, teško je napraviti zadovoljavajući dogovor za sve učesnike.
Regionalna saradnja može biti korisna, na tim korisnim stvarima i segmentima treba insistirati. Ali, isto tako, treba biti i svestan da između balkanskih aktera postoje brojne razlike koje se ne mogu prevazići niti brzo, niti lako. Nametanje bilo kakvih „veštačkih okvira“ ne samo da ne može doneti korist, već se može pokazati i kontraproduktivnim.
Timoti Les je u pravu kada navodi razloge zbog kojih je Beograd najznačajnija zapadnobalkanska aglomeracija, ali da bi to postala „nova politička realnost“ neophodno je i da se nastave postojeći ekonomski i kulturni trendovi, i da sama Srbija još mnogo poradi u pozicioniranju Beograda kao značajne naučne, saobraćajne i privredne tačke u istočnoevropskim razmerama. Takve stvari se niti dešavaju same od sebe, niti ih mogu nadomestiti „komesarske odluke“, pa taman taj „današnji komesar“ bio Džo Bajden kojem je ova ideja i upućena.
Pročitajte još:
