I zato o Džeju najbolje govore njegove pesme. Zašto je to tako bilo sam Bog zna.
Ne možeš ti to da odrediš nego kako to onaj gore kaže, rekao je u jednom od svojih poslednjih intervjua. Od nas samo zavisi, pokazao je s rukom na srcu, onoliko koliko se dajemo.
Koliko se davao, to najbolje govore poruke znanih i neznanih, koji su tražili prave reči da iskažu koliko je bio poseban, kako je pesmom umeo da nas dotuče da baš zaboli – i kada se radujemo i kada tugujemo.
Sociolozi, psiholozi, razni će nam možda objašnjavati zašto je to tako, kako je to „Dorčolac“ sa margine, šaner i šibicar, koji je ranu mladost proveo u domu, uz sve poroke koje nikada nije krio, postao ne medijska zvezda, jer on to u suštini nije bio, nego legenda za nepunih 57 godina. Beogradski Maradona.
Još se nije stišala priča o slavnom Argentincu koji je na fudbalskom terenu mogao što niko nije, koji je osvojio sve što se moglo, a u srcu zadržao istu emociju i osećaj za pravdu, kao i kada je u veliki svet krenuo iz svoje favele. Zato je i jedna od prvih asocijacija na vest o odlasku Džeja bila – naš Maradona.
Nije se štedeo, jer kad te, kako je to shvatao, onaj gore izdvoji, tvoje je da se daješ. I ljudi su to prosto osećali. Zato je, verovatno, malo koga iznenadilo što je svake večeri po dorćolskim pekarma kupovao neprodato, pakovao u kese i redovno ostavljao onima kojima je značilo jedan siguran obrok dnevno.
Zato što je na pitanje šta ga najviše boli odgovarao – nepravda. Zato što mu nije bilo teško da prizna da je patio i da vam kaže da za druga ne birate onog koji vam kaže da nikada nije zaplakao.
I zato što nikada nije zažalio za potrošenim novcem na društvo. I opet bi isto. I zato što, kako je govorio, ljubavi nikada nije dovoljno.
Neko je u brojnim porukama napisao da je razbacivao ljubav kao i pare koje je zaradio i ljubav mu se vratila. Brinuli su i dorćolski prijatelji o njemu dok je bolovao i opet, umesto njega, ostavljali kese sa pecivom za dorćolsku sirotinju.
Odjekivala je ta proročka „Nedelja“ juče kroz otvorene dorćolske prozore, usijale su se društvene mreže. Kao nikada pre nečiji odlazak nije tako iskreno dotakao ljude. Zato što je bio šmeker, a ne folirant, zato što mu je podjednako dobro stajao šešir i beli šal, kao i bermude, zato što je za njega imati i nemati bilo sasvim normalna pojava.
Zato što je na kraju sve pitanje srca, a ne nota.
