Kralj Milutin, Stefan Dečanski, Stefan Prvovenčani, knez Lazar, car Uroš tako su postali „Sveti car Vladimir Kijevski, „Sveti car Jovan Milostivi“, „Sveti car Konstantin Veliki“, „Sveti Nićifor Foka“ „Sveti Konstantin Kavasila, Arhiepiskop ohridski“ i „Sveti car Justinijan Prvi“. Prema rečima Miloša Stojkovića iz SPONA, natpisi su ispisani nevešto i to je verovatno urađeno tokom ove godine.
Brisanje imena svetitelja — brisanje kulturnih tragova Srba
Ne samo da su na ovaj način oskrnavljene freske srpskih svetitelja, već je oskrnavljena i uspomena na njihovog autora, prvog makedonskog svetovnog slikara Dimitrija Andonova Papradiškog, koji ih je naslikao 1932/1933, kao i na one koji su freske darovali manastiru, dodaje on.
„Prinuđeni smo da reagujemo kod institucija kako bi se ova stvar ispravila. Da vidimo ko je dozvolio da se tako nešto uradi, po kom rešenju. Po kom zakonu je neko mogao da ’preimenuje‘ srpske vladare-svetitelje“, navodi Stojković.
Slične stvari, kaže naš sagovornik, dešavale su se i ranije u istoriji. Bugarski okupatori su tokom Prvog i Drugog svetskog rata iz crkava uklanjali ikone sa srpskim svetiteljima, proterivali i ubijali sveštenike, uništavali freske sa likovima srpskih svetitelja i vladara.
Najeklatantniji primer je, prema Stojkovićevim rečima, uništavanje ktitorske kompozicije u Markovom manastiru nedaleko od Skoplja. Ova zadužbina Mrnjavčevića, kralja Vukašina i njegovih sinova, Marka, Adrijaša, Dmitra i Ivaniša, posebno je stradala jer je predstava kralja Vukašina sa sinovima prekrečena i uništena, dok su ostale freske premazivane masnim bojama.
„Ovo što se dogodilo u Osogovskom manastiru je blaži oblik brisanja tragova, pošto, srećom, sami likovi nisu izbrisani. Ali i samo preimenovanje menja suštinu. I namere zadužbinara, odnosno ljudi koji su pre skoro 90 godina dali novac da se freske oslikaju i da se kroz molitveno pominjanje svetitelji sa fresaka pominju. To je prema nama koji smo vernici i nacionalno svesni, po nama tendenciozno brisanje svesti. To nije samo protivnacionalni akt, mislim da je to akt i protiv kulturne baštine“, smatra Stojković.
Ono što bi za čitavu priču moglo da bude zanimljivo je da nije samo freskopisac koji je oslikao manastir potekao sa prostora današnje Severne Makedonije — sa istih prostora su i darodavci koji su finansirali oslikavanje fresaka — monaško bratstvo manastira Svetog Jokaima i Georgije Petrov iz sela Duračka Reka kod Kumanova, fotograf Ignjat Manev iz Krive Palanke, pekarski esnaf iz istog grada, kao i trgovac Aleksandar Sanda Kostić iz sela Kalin Kamen.
Srpski kraljevi su ktitori Osogovskog manastira
Drugi primer pokušaja brisanja svesti koji Stojković navodi dogodio se u skorije vreme — tokom obnove manastira Lešak, čiju su crkvu, posvećenu Svetom Atanasiju Aleksandrijskom i Svetom knezu Lazaru 2001. minirali albanski teroristi. Prilikom obnove crkve, prema Stojkovićevim rečima, sa ulaznog portala crkve izgrađene dvadesetih godina prošlog veka izostavljen je lik kneza Lazara.
„To je još jedan dokaz slučajnog ili namernog brisanja tragova koji su važni za hrišćanski svet, ali pre svega za nas Srbe, jer su deo naše kulturne baštine. Ali oni su važni i deo su i makedonske i svetske kulture“, kaže Stojković.
SPONA traži, dodaje Stojković, da se natpisi na freskama vrate u izvorno stanje, ali da se istraži ko je oskrnavio freske.
Osogovski manastir posvećen je Svetom Joakimu Osogovskom, podvižniku i svetitelju iz XI veka. Prvu crkvu na mestu današnjeg manastira podigao je monah Teofan oko sto godina kasnije, a manastir su kasnije zidali i obnavljali srpski kraljevi Milutin i Stefan Dečanski. Od sredine XVIII veka manastir propada, a u tom periodu izgubljene su i mošti Svetog Joakima.
Izgradnja nove, velike manastirske crkve počinje 1847. uz novčanu pomoć Stefana Mladenova iz Krive Palanke. Izgradnja crkve je završena 1851, a Dimitar Papadriški je oslikava decenijama — od 1884. do 1945. godine.
Uprkos protivljenju naroda, manastir nasilno zauzimaju bugarski monasi 1910.
U okviru manastira nalazi se još jedna manja crkva, posvećena Bogorodici, izgrađena krajem XI veka, a obnovljena dva veka kasnije, za vreme kralja Uroša Prvog.
Pročitajte još:
