O svom radu kao medicinska sestra u bolnici tokom ratnih godina, o obnavljanju Muzeja lepih umetnosti „A. S. Puškin“, o blagu Galerije starih majstora u Drezdenu i izložbi poklona Josifu Staljinu, Antonova je govorila za „RIA Novosti“.
Irina Aleksandrovna, da li se sećate prvog dana rata?
— Tada sam tek završila prvu godinu Instituta za filozofiju, književnost i istoriju i svi mi studenti smo bili dobro raspoloženi jer smo položili sve ispite, a sutradan ćemo saznati da je počeo rat. Otprilike pola godine naš institut i univerzitet sa kojim je spojen nisu radili. A onda se u januaru otvorio Moskovski državni univerzitet (MGU), učili smo i istovremeno radili, svi na razne strane, a ja sam radila u bolnici jer sam prethodno završila kratke kurseve za medicinske sestre. I tokom čitavog rata učila sam i radila u bolnici, čak u dve, prvo u Krasnoj Presni od proleća 1942. godine, a zatim na Baumanskoj.
Da li je bilo zastrašujuće za Vas kao mladu devojku, istoričara umetnosti, da svakodnevno gledate patnju, bol i smrt?
— Tada nije bilo zastrašujuće. Kada je već prošlo mnogo godina, pomislila sam kako je bilo strašno, ali u to vreme nije mi tako izgledalo. Imali smo predavanja u hladnim učionicama, u valjenkama i kaputima smo sedeli i slušali. Ponekad su nas profesori zvali kod sebe kući, tamo je bilo toplije i veselije uz šolju čaja. U bolnici na Krasnoj Presni smo uglavnom radili noću, a danju smo imali predavanja. Radila sam kao medicinska sestra na operacijama. Dovozili su ranjenike, vrlo mlade pilote, praktično moje vršnjake, koje su u najkraćem mogućem roku učili da lete. Često je bilo potrebno operisati, ako ne noću, onda rano ujutru. Bili su to veoma napeti meseci rada. Nedavno sam bila u toj bolnici, nalazila se u školi na Krasnoj Presni, a sada je tamo opet škola. Došla sam do ovih zidova. Ušla sam u učionice gde su bile operacione sale, setila sam se svega… I to me je jako uznemirilo…
Došli ste u Državni muzej lepih umetnosti „A. S. Puškin“ mesec dana pre Pobede, odmah nakon fakulteta. Da li je muzej bio teško oštećen, kako Vam je izgledao?
— Muzej je bio u vrlo lošem stanju, krov je bio jako oštećen, na krovu imamo tri staklena prozora, svi su bili slomljeni. Vajar Sergej Merkurov, preko nekih svojih veza, pronašao je deficitarno staklo i sitnim komadićima uspeo nekako da zakrpi krov. Ali svejedno, sa svih strana je proticalo, sve je bilo užasno. Kada sam postala direktorka 1962. godine, prvi zadatak je bio obnavljanje krova. Svi eksponati tokom rata, izuzev gipsanih primeraka, evakuisani su u Novosibirsk. Čuvali su se u zgradi divnog operskog pozorišta i vraćeni su u muzej krajem 1944—početkom 1945. godine.
Godine 1945, kao deo sovjetske grupe, trebalo je da odete u Nemačku radi popisa remek-dela galerije u Drezdenu koje su pronašli ruski vojnici, ali putovanja nije bilo. Da li znate zašto?
— Pozvao me je zamenik za nauku, profesor Boris Robertovič Viper, vrlo pametan, živahan čovek, divan sagovornik. Sa njim je uvek bilo zanimljivo. Rekao je da sam uključena u grupu umetnika — nekoliko ljudi, do kraja 1945. godine morala sam da odem u Nemačku da sredim ono što je ostalo od kolekcije Drezdenske galerije, koja je bila sakrivena u skloništima. Viper mi je rekao: „Ići ćete sa ljudima koji nemaju pojma šta se tamo nalazi“. Bila sam oduševljena, neverovatno dobro raspoložena, ali nakon nekog vremena me je pozvao i rekao da su odlučili da me ne šalju. Ja sam naravno bila jako tužna zbog toga…
Ali ste u Državnom muzeju lepih umetnosti „A. S. Puškin“ primili kolekciju iz Drezdenske galerije, koja je doneta 1945. godine u SSSR?
— Da, krajem jula automobili su počeli da pristižu u galeriju, sve to blago je stajalo ispred muzeja u automobilima, a mi kustosi smo jurili među stvarima, praveći spiskove dela. Samo iz Drezdenske galerije je bilo približno 760 radova. U početku nismo ništa znali, donosili smo kutije u salu, otvarali, a tamo se nalazila „Sikstinska madona“ Rafaela. Bilo je to veliko uzbuđenje. Deset godina kasnije, u maju 1955. godine, otvorena je izložba sa kolekcijama Drezdenske galerije, u kojoj nije bila samo „Sikstinska madona“, nego i „Usnula Venera“ Đorđonea, „Portret dečaka“ Pinturikija, „Devojka čita pismo uz prozor“ Johanesa Vermera, „Sveta Inesa“ Hose de Ribera…
Naši saradnici i restauratori su se bavili restauracijom remek-dela svetske umetnosti koja je nastradala u ratu. Izuzetni ruski slikar i restaurator Pavel Korin, zajedno sa suprugom Praskovjom, dugi niz godina bio je šef restauratorskog odeljenja u u Državnom muzeju lepih umetnosti „A. S. Puškin“. Sve slike su prošle kroz njegove ruke, spasio je mnoge, 30 odsto je bilo u strašnom stanju jer su ih Nemci skrivali u vlažnim skladištima. Korin je odlično poznavao slike starih majstora.
Vratili smo sve što je bilo na izložbi 1955. godine u Drezdensku galeriju, čak i ono što nije bilo popisano u Državnom muzeju lepih umetnosti „A. S. Puškin“. Da li mislite da je ovo pošteno?
— Kada izložba još nije bila otvorena, slučajno sam u ulici Sretenka u jednoj antikvarnici videla sliku i shvatila da je to delo nemačkog umetnika iz Renesanse Luke Kranaha „Knez sa svadbenim vencem“. Zamolila sam da mi je pokažu i odmah sam obavestila direktora muzeja da sam pronašla Kranahovu sliku i da je treba uzeti. Uzeli smo je i platili tada za nju hiljadu rubalja. I ona je vraćena u Drezdensku galeriju. Kada sam bila u Nemačkoj, u galeriji, ispričala sam nemačkom kolegi kako sam je pronašla. Mi smo zaista vratili Nemcima čitavu Drezdensku galeriju posle izložbe u Moskvi. Malo ko je to radio. Na kraju krajeva, od čega se sastoji kolekcija Luvra i kolekcije svih najvećih muzeja na svetu? Od onoga što je zarobljeno kao rezultat vojnih operacija, od onoga što je neko kupio, inače bi sve galerije na svetu imale samo slike umetnika svoje zemlje.
Kada je sve vraćeno, mnogima se činilo da je to nepravedno, da Nemci nekako treba da plate za taj užas. U nekom periodu sam i ja to mislila, a onda, posetivši Drezden nakon vraćanja slika, shvatila sam da ova galerija i jeste sam Drezden, to je smisao ovog grada, bez nje on ne postoji.
Uradili smo ono što niko nije, ali još uvek postoje priče da moramo vratiti Nemačkoj sva umetnička dela koja su „ukradena“ u ratu…
To je stvar njihovog moralnog stanja. Svako može da priča šta želi. Ono što je kod nas uništeno je neuporedivo. To je više od 400 ruskih muzeja, puno umetničkog materijala. I svi treba samo da nam se zahvale, da se spuste na kolena i mole za to što su blago svetske umetnosti sačuvali naši restauratori.
Šta je bilo izloženo u Državnom muzeju lepih umetnosti „A. S. Puškin“ posle rata do 1955. godine?
— Od kraja 1949. do 1953. godine u većini muzejskih sala bila je predstavljena izložba poklona Staljinu sve do smrti vođe naroda. Zatim se 1949. godine Muzej revolucije preselio u Puškinski muzej. Njegova direktorka je bila Tolstihina, odlučna žena koja nas je jednim potezom uklonila sa posla, mnogi ljudi su otpušteni, ali mene su ostavili, ja sam tada bila kustos. Takođe smo uklonjeni sa izložbe poklona Staljinu, nismo održavali ekskurzije povodom nje. Ali mi smo imali puno svog posla u vezi sa restauracijom i zaštitom muzeja. Posle Staljinove smrti u martu 1953. godine, izložba je zatvorena, a u decembru je otvorena stalna postavka muzeja. Problem sa krovom još uvek nije bio rešen, svi smo dežurali dva puta nedeljno zajedno sa policijom noću, obilazeći zgradu, svuda je teklo. Kada sam već ja bila direktorka, zvali su me noću: „Kaplje po ovoj slici“. Sela bih u auto i došla, jer bez mene nisu mogli da skidaju sliku sa zida. Tek 1974. godine čitav krov je konačno izgrađen kako treba.
Postojala je cela priča o tome kako sam išla kod ministarke kulture SSSR-a Furcove, koju sam jako cenila, ali ona ovde nije baš sve razumela. Napisala sam pismo Kosiginu. I ono što me je iznenadilo je da sam već sledećeg dana dobila odgovor. Pismo je bilo prosleđeno Furcovoj i meni. I počeli su energični radovi.
Kako ste obeležili Dan pobede 1945. godine i kako planirate da ga obeležite ove?
— Godine 1945. u muzeju smo čuli da je rat završen, bilo nas je malo i svi smo izašli na kolonadu. Zatim smo svi otišli do centra i prvo do američke ambasade, jer su oni bili saveznici i ambasada se nalazila blizu nas, gde je sada smešten hotel „Metropol“. Amerikanci su stajali na balkonu i mahali nam, i mi smo njima. Zatim smo otišli na Crveni trg, većina ljudi je plakala, bilo je mnogo vojnika, oficira i Moskovljana, nepoznati ljudi su se bacali u zagrljaj jedni drugima. Ostali smo malo tamo i otišli do francuske ambasade, takođe naših saveznika i tako smo do kasno u noć lutali po Moskvi. Bio je to izvanredan dan. Sada nije ostao niko od mojih vršnjaka, kolega iz muzeja. To je tužno, ali ja imam mnogo godina. Ako se sva ova užasna situacija sa karantinom završi, biću u muzeju kao i uvek i proslaviću Dan pobede sa našim osobljem.
Pročitajte i:
