„Usta puna zemlje“ među 700 remek-dela svetske književnosti
Kao predstavnik modernističkog talasa srpske proze šezdesetih i sedamdesetih godina kojem su pripadali i Danilo Kiš i Borislav Pekić, Branimir Šćepanović upisao se u književnu tradiciju sa svega dve zbirke pripovedaka i tri romana. Njegov roman „Usta puna zemlje“ sa preko deset izdanja na srpskom jeziku prelazi tiraž od 100.000 primeraka. Preveden je na sve značajne svetske jezike i objavljen je čak u 27 inostranih izdanja.
„Bio je zanimljiv pripovedač, s tim što je roman ’Usta puna zemlje‘ bez ikakve sumnje njegovo najznačajnije delo koje je postiglo svetsku recepciju, naročito u Francuskoj, gde je uvršteno u ediciju ’700 remek-dela svetske književnosti‘“, kaže za Sputnjik Mihajlo Pantić, profesor na Katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Recepcija Šćepanovićevog dela posle polemike sa Kišom
Recepciju njegovog dela preokrenula je polemika sa Danilom Kišom krajem sedamdesetih godina povodom Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“, u kojoj je Šćepanović zauzeo stranu Kišovih protivnika.
„Pre polemike sa Kišom, Šćepanović je bio spominjan kao značajno mlado ime srpske novelistike. Međutim, sugestivnost Kišovog teksta ’Dupli gulaš Branimira Šćepanovića‘ u kojem je Kiš analizirao Šćepanovićevu pripovetku ’Smrt gospodina Goluže‘, usporila je Šćepanovićevu recepciju, a on se posle romana ’Iskupljenje‘ povukao iz književnog života“, podseća profesor Pantić.
Ipak, nova izdanja Šćepanovićevih izabranih dela, kao i interesovanje akademske zajednice za njegovo stvaralaštvo govore o tome da će ovaj autor ostati upamćen pre svega po daru koji je iskazao u čuvenom romanu.
„Kad sam pravio ’Antologiju srpske pripovetke‘ koja je obuhvatila pisce od Jovana Sterije Popovića do Davida Albaharija, pažljivo sam pročitao njegove novele. Nisam našao priču za koju bih mogao da kažem da je antologijski vredna. Mnogi ga spominju u pogovorima i predgovorima, ali retko ko uvrsti njegovu priču u antologiju. Što znači da je bio pisac modernističkog standarda“, smatra Mihajlo Pantić i dodaje da je knjiga „Usta puna zemlje“ nesumnjivo njegovo najznačajnije delo, potvrđeno i stranom recepcijom, brojem prevoda, brojnim izdanjima i odjekom u književnoj kritici.
Ekranizacija novele „Smrt gospodina Goluže“
Poput svojih savremenika Borislava Pekića i Mirka Kovača i Branimir Šćepanović bavio se scenaristikom. Po njegovim scenarijima snimljeno je čak šest dugometražnih filmova, od kojih su mu dva donela Zlatnu arenu u Puli za najbolji scenario.
Prema noveli „Smrt gospodina Goluže“ snimljen je i film u režiji Živka Nikolića sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi.
„Po starom pravilu, od vrhunske književnosti nema vrhunskog filma i obratno, prosečni romani često su odlična podloga za savršene filmove. Izgleda da je logika bila takva — da je film bio bolji od scenarističkog predloška, jer je film uspeo da izvuče ono što je filmično, a ono što je literarno ostalo je tu gde treba da ostane“, zaključuje Pantić.
Pripovetke Branislava Šćepanovića štampane su na francuskom, grčkom, mađarskom, slovenačkom i bugarskom i uvršćene su u osamnaest antologija kod nas i u inostranstvu. Pripovetka „Smrt gospodina Goluže“ našla se u izboru svetske priče Čarlsa Angofa iz 1969. godine u Americi i u antologiji „Moderne evropske pripovetke“ objavljene u Danskoj 1977. godine.
Branimir Šćepanović nagrađen je Prvom nagradom za pripovetku na Beogradskom festivalu mladih pisaca Jugoslavije 1956. godine, Prvom nagradom za pripovetku na konkursu Književnih novina 1964. godine i Oktobarskom nagradom grada Beograda za roman „Usta puna zemlje“ 1974. godine.
