Zvezda filmova „Klip“, „Atomski zdesna“, „Dobra žena“, serija „Ubice moga oca“, „Jutro će promeniti sve“, „Močvara“, nedavno je imala premijeru predstave “Jugojugoslavija” nemačkog reditelja Bona Parka u Beogradskom dramskom pozorištu, a za Sputnjik otkriva da joj je posle deset godina bavljenja glumom danas jednako važan mir i vreme sa sebe.
Ponekad je teško čuti svoje misli
„Trudim se da što više brinem o sebi, da nalazim vremena za stvari koje nisu samo rad. Ranije me je isključivo pokretao rad, ali sada uviđam da mi i vreme provedeno u hobijima, bavljenju sobom dodatno znači za profesiju kojom se bavim. Jako mi je značajan taj kontrapunkt koji sam tek sada otkrila. Dobila sam potrebu za mirom i pronalaženjem svojih potreba i osećanja. Toliko je sve oko nas glasno da je ponekad teško čuti svoje misli, a možda je u tom mom svetu sve dodatno pojačano, ističe Simijonovićeva.
U svet glume ušla je sa 15 godina ulogom u filmu “Klip”, a u njenoj biografiji su i zapažene uloge u predstavama „Jami distrikt“ Kokana Mladenovića, „Osama — Kasaba u Njujorku“ Darka Bajića, „Sumrak bogova“ Jagoša Markovića, „Kad su cvetale tikve“ Bobana Skerlića...
„Moja karijera je krenula veoma rano, tako da ja danas imam 25 godina, a već 10 godina se bavim glumom. U mom životu se sve nekako ranije dešava pa me i uloge ranije snađu. To budu izazovi sa kojima ne početku ne znam da li ću moći da se izborim. Ipak, do sada sam uspevala“, kaže Simijonovićeva.
Jedva sam govorila pored Mire Karanović
Isidorin talenat prepoznala je i njena profesorka na Akademiji umetnosti, priznata glumica Mirjana Karanović, te je angažovala u svom rediteljkom debiju „Dobra žena“, a sa njom deli i scenu Bitef teatra u predstavi „M.I.R.A“.
„Prvi put sam sa Mirjanom Karanović igrala u njenom filmu ’Dobra žena‘. Bila sam na prvoj godini fakulteta i osećala sam ogromno strahopoštovanje prema njoj. Jedva sam govorila u njenoj blizini, a igrala sam joj ćerku, pa je trebalo da imamo najviši nivo bliskosti. Bilo mi je fascinantno kako se u kadru desi da ona meni samo pošalje ljubav i ja se uhvatim za to i sve bude u redu, a onda se zaustavi kadar i meni se vrati onaj stari osećaj. I tako iz dana u dan“, priseća se Isidora Simijonović.
Govori umesto nevidljivih
Potreba da na sceni i velikom platnu govori umesto „svih onih nevidljivih“ podstakla je da se bavi glumom.
„To me i dalje pokreće. I kada se umorim, pomisao da se takav problem dešava nekome i da mu mogu pomoći, navesti druge da misle o tome, daje mi novu motivaciju. To je možda najvažnija moć koju ima ova umetnost“, ističe Simijonovićeva.
Upravo ideja da ispriča priču koja je „ispod radara“, motivisala je da prihvati ulogu promiskuitetne tinejdžerke u filmu „Klip“ Maje Miloš, bez straha.
„Kao mala bavila sam se umetničkim klizanjem i nikada mi nije bio problem da skočim. Nisam se bojala, samo sam želela da taj skok bude što bolji. Međutim, sada to je bolan trenutak da sebe ubedim da neću slomiti nogu i da ja to mogu. Tako je bilo i sa ’Klipom‘. Radila sam bez straha, isključivo iz ideala. Još tada me je fascinirala mogućnost da se zauzmem za nekog, da se na neki način žrtvujem i izložim nečem opasnom da bih ispričala priču koja ne može nigde da se čuje, koja je ispod radara, koja nije na naslovnim stranama. Dok sam čitala scenario, mislila sam u sebi koliko je važno da se ispriča ta priča. Bila sam i srećna da je neko prepoznao moj talenat i da mi je dao priliku. Mislila sam da ne smem da odbijem takvu ulogu, koliko god ona opasna bila“, iskrena je Isidora.
Ako glumim ubicu, da li treba da me uhapse
Scene u filmu „Klip” su petnaestogodišnjoj glumici donele probleme.
„Nisam znala u kakvom svetu živim, koliko je on seksistički i senzualistički nastrojen. Sada znam i borim se protiv toga. Ta seksualizacija žene je toliko jaka i strašna i ja sam se u to uverila kroz ulogu u ’Klipu‘. Mediji su se trudili da izbrišu granicu između glume i realnosti. Da li ako igram serijskog ubicu, znači da sam ja to i da treba da idem u zatvor? Da li će me neko uhapsiti?“, govori Isidora.
Preispitivanje na sceni i u životu
Iako na sceni deluje samouvereno, sigurno, otkriva da proces stvaranja pozorišnih predstava nikada nije lak.
„Na početku nemamo ništa i tokom procesa dolazi do preispitivanja — šta sa tim raditi, da li ću ja to moći...Na kraju kada napravimo predstavu, mora da dođe trenutak kada se pustiš i skočiš u vodu. Proces stvaranja ne može proći bez preispitivanja, kao ni sam život“, ukazuje glumica.
I u profesiji i u životu je vrlo analitična.
„Mislim da mi je to mnogo pomoglo. Ja stalno tražim neka rešenja u glavi, stalno pretpostavljam neke probleme i hoću nešto da unapredim. To ponekad može biti umarajuće, ali sam stalno u potrazi za alatima kako sebi da pomognem da stvarno živim život kako bih volela i da se odupirem sistemima, stereotipima koje drugi nameću. Sa tim se svi susrećemo i ja sam stalno u potrazi kako da se toga oslobodim“, ističe Simijonovićeva.
Pročitajte još:
- Nemački reditelj: Iz priča sam stekao utisak da je Jugoslavija bila zemlja iz bajke
- Miloš Biković: „Tikve“ igramo za ceo svet, od Vladivostoka do Los Anđelesa
- Lenka Udovički uoči premijere „Ružni, prljavi, zli”: U duhovnom smo zatvoru i valjamo se u blatu
