Tako da nema mesta čuđenju što naročito zadovoljstvo Bajdenovim izborom iskazuje prva dama ovakve američke spoljne i bezbednosne politike, čiji se rezultat meri milionima uništenih života širom sveta i milijardama dolara profita za američki vojno-industrijski kompleks.
„Dolazeća administracija nije mogla da izabere bolje kadrove“, poručila je Hilari Klinton.
Liberalni intervencionisti
Ali nisu zadovoljni samo liberalni intervencionisti, već i njihovi neokonzervativni blizanci, u čije ime kolumnista „Vašington posta“ Maks But s olakšanjem ukazuje da na funkcije ponovo dolaze „veoma kompetentne osobe s decenijama odgovarajućeg iskustva“, i predviđa da će „ekstremizam i nesposobnost Trampove administracije biti zamenjeni profesionalizmom i doslednošću“ Entonija Blinkena kao budućeg državnog sekretara, Džejka Salivena kao savetnika za nacionalnu bezbednost i, verovatno, kao prve žene ikada na čelu Pentagona, Mišel Flornoj.
U čijem mogućem izboru čak ni liberalni „Gardijan“ ne vidi pobedu feminizma, već američkog vojno-industrijskog kompleksa. Jer, podseća ovaj list, Flornoj je „naširoko smatrana za jednog od najvećih jastrebova među savetnicima Baraka Obame, i bila je jedan od glavnih arhitekata eskalacije rata u Avganistanu“. Pozivala je i na povećanje budžeta za odbranu, Obami je prigovarala što nije dovoljno koristio vojnu silu, naročito u Siriji, a nalazi se i u bordu direktora kompanije „Buz Alen Hamilton“.
Liberalnog intervencionistu Entonija Blinkena pak ponajbolje je opisao on sam, kroz programski tekst koji je početkom prošle godine u „Vašington postu“ napisao sa ozloglašenim Robertom Kejganom, jednim od osnivača neokonzervativnog Projekta za novo američko stoleće iz koga su i proistekli ratovi u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji.
Trampova politika „'Amerika na prvom mestu' pogoršava stanje u svetu“, ustvrdili su njih dvojica, i predložili „bolji pristup“. Koji, kroz kombinaciju „aktivne diplomatije i vojnog zastrašivanja“, u suštini predlaže povratak na politiku kakvu su već vodili Barak Obama i njegovi prethodnici. S tom razlikom što i Blinken i Kejgan, baš kao i Mišel Flornoj, smatraju da je Amerika u Siriji u vojnom smislu učinila premalo...
Nadzornici opadanja Amerike
Ili je pak prekasno za ovakav povratak na staru politiku? Te će se Bajdenovi kandidati s „jakim rezimeima“, budu li zaista stupili na dužnost, pokazati samo kao „pristojni nadzornici opadanja Amerike“, kao što im predviđa republikanski senator Marko Rubio.
Kakve su namere, a kakve mogućnosti, Bajdenovih timova za spoljnu politiku i bezbednost? Šta od njih mogu da očekuju ostale velike sile? I šta čeka nas na Zapadnom Balkanu?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić i diplomata Zoran Milivojević.
Bajdenova kadrovska rešenja ne predstavljaju nikakvo iznenađenje, napominje Obrad Kesić:
„Reč je o osobama koje dolaze iz političkog establišmenta, to su globalisti koji su podržali svaku američku vojnu intervenciju u poslednjih dvadesetak godina. Oni stoje na stanovištu da Amerika mora da predvodi svet i da mu nameće svoje liderstvo, i to na agresivan način, jer joj je to dato od Boga.“
Ipak, skreće pažnju naš sagovornik, „reč je o ljudima koji zasigurno neće moći da zadovolje levičarski, populistički, progresivni deo Demokratske partije. Iz tog razloga mnogi očekuju da će Bajdenova administracija, bude li stupila na dužnost, imati velikih poteškoća da sačuva političku koaliciju koju je okupila – pogotovo u Predstavničkom domu Kongresa, u kome su republikanci osvojili neočekivano veliki broj mesta, a stanjena većina koju demokrate imaju zavisi upravo od tih progresivnih članova Kongresa.“
Završetak rata protiv Trampa
Najavljeni sastav Bajdenovog spoljnopolitičkog i bezbednosnog tima predstavlja završetak onog rata koji je establišment vodio protiv Trampa od početka njegovog mandata, i zato poziva na oprez i zabrinutost, smatra Zoran Milivojević:
„Svaka politika započinje upravo kadrovskom politikom, a ovakva kadrovska politika zabrinutost izaziva zato što želi da nastavi s politikom kakva je bila pre Trampa, ne uvažavajući globalne promene koje Americi ograničavaju mogućnosti. Otuda i agresivne izjave, poput izjave Entonija Blinkena da Amerika mora da se vrati na svetsku scenu po svaku cenu, upotrebljavajući sva sredstva. To pokazuje da ulazimo u period koji će u globalnim odnosima biti zaista neizvestan. I nikoga ne treba da zavara to što se najavljuje i povratak u neke multilateralne okvire koje je Tramp napustio. Jer, ideja im je da se tamo vrate da bi dominirali, a ne da bi bili kooperativni na opštu korist.“
Upotreba vojske
A posebno je opasno, dodaje Obrad Kesić, što sad imamo savez liberalnih intervencionista i neokonzervativaca „koji su uvereni da se jedini način da Amerika zaštiti svoje interese u svetu nalazi u njenoj vojnoj dominaciji. A to može da se demonstrira samo tako što će vojska biti i upotrebljena. I nije slučajno što su i jedni i drugi u protekle četiri godine Trampa pohvalili kao državnika samo kada je bombardovao Siriju.“
Na tom tragu, u svom programskom tekstu Entoni Blinken i Robert Kejgan zalažu se čak i za oružanu pretnju Rusiji i Kini:
„Kako se geopolitičko nadmetanje intenzivira, diplomatiju moramo da dopunimo vojnim zastrašivanjem. Vladimiri Putini i Si Đinpinzi ovog sveta neće biti odvraćeni samo rečima. Priznavanje njihovih tradicionalnih imperijalnih 'sfera interesa' samo će ih ohrabriti da nastave sa daljim širenjem.“
Zabrinutost izaziva, upozorava Zoran Milivojević, „već i to što se najavljuje odustajanje od ekonomskih mehanizama pritiska. Jer to zahteva prelazak na političke i vojne instrumente, što zauzvrat povećava rizik od izbijanja sukoba na svim onim neuralgičnim tačkama na kojima potencijal za to već postoji, od Južnog kineskog mora do snaženja NATO-a u Evropi, prema Rusiji. Uključujući i pokušaj da se i čitav naš region definitivno uvuče u evroatlantsku zajednicu i zapadnu sferu interesa... U meri u kojoj budu rasli pritisak unutrašnjih problema u SAD i potrebe za njihovim rešavanjem, u istoj će meri da raste i rizik da se rešenje potraži preko spoljnih intervencija, bez obaziranja na međunarodno pravo i prihvaćene standarde ponašanja.“
Ipak, bez obzira na najavljenu agresiju prema Rusiji i Kini, ukazuje Obrad Kesić, „svet nije ni blizu onakav kakav je bio kada su se stvorile okolnosti za uspostavljanje unipolarnog momenta američke dominacije. Danas se i definitivno gradi multipolarni poredak, u kome Kina preuzima primat u globalnoj ekonomiji a Rusija predstavlja ključni faktor zbog svoje vojne moći, i to su elementi koji više ne mogu da se promene. A sa druge strane Evropska unija ophrvana je sopstvenim problemima i ne može da se uključi u rešavanje međunarodnih pitanja više nego što već jeste, te će teško moći da učini ono što priželjkuju najavljeni članovi Bajdenovog kabineta, a to je da u stopu sledi Vašington u njegovim prioritetima kao što je činila tokom devedesetih godina prošlog veka. Tako da od njih ipak ne treba previše da strahujemo.“
Tim pre što postoji i još jedna okolnost na koju u „Vašington postu“ neraspoloženo upozorava neokonzervativni apologeta američkog intervencionizma Maks But:
„Postoji opasna mogućnost da se Tramp ponovo kandiduje, i da pobedi. Amerika će teško uveriti svoje saveznike da se vratila zauvek ako postoji realna mogućnost da se Tramp – ili neki drugi neoizolacionista – vrati u Ovalnu sobu 2024...“
Pročitajte još:
