S obzirom na naše najneposrednije iskustvo sa Bajdenom i njegovim saradnicima, uključujući i ljude iz administracije, njihov slogan „povratak Amerike“ ne zvuči baš dobro, kaže naš sagovornik. Međutim, dodaje on, više ne živimo u svetu iz devedesetih prošlog veka i oni više nemaju onu moć da nas ugroze kao što su je imali u vreme Klintona. Ni Rusija nije ona iz 1999, već je to sada Rusija Vladimira Putina, a ne treba zaboraviti ni Kinu.
Bajdenovi planovi prema Srbiji i Balkanu
„Ne bi trebalo suviše da se potresamo ili uznemiravamo. Ipak, s druge strane, ovo je pobeda snaga koje su ukorenjene u nečemu što je američka intervencionistička tradicija, koja širi shvatanja koja su nekada bila hrišćanska, kalvinistička i protestantska, dok su danas liberalna i sekularna. To su ljudi koji se neće ustezati od nastavka krstaških pohoda kakve smo mogli da vidimo na Jugoslaviju, Srbiju, Crnu Goru, Avganistan, Libiju, Siriju i Irak. Demokratske administracije su dovele NATO ne samo na granicu Rusije, nego i unutar bivših članica Sovjetskog Saveza“, kaže Ković.
Naš sagovornik smatra da je ovo opasno vreme u kome Amerika neće želeti da prizna da je imperija na zalasku, jer bi morali da umire svoje ambicije i da prihvate nešto ka čemu svi idemo, a to je podela interesnih sfera na svetskom nivou i neka vrsta globalne ravnoteže.
Ka tome je, ocenjuje Ković, verovatno krenuo Tramp, a ako Bajden to prihvati, biće malo bolje i po nas i po SAD, ali ako nastavi krstaškim putem koji su išli Klinton i dinastija Buš, to neće biti dobro.
Neprihvatljivo priznanje nezavisnosti Kosova
Ideju bivšeg diplomate Timotija Lesa o novoj zajednici šest balkanskih država Ković vidi kao puštanje probnih balona, sa ciljem da se vidi reakcija kako Beograda, tako i ostalih u regionu.
„Mogu da mislim kako će da reaguju u Sarajevu na ideju da im Beograd ponovo bude središte ili oni u Podgorici koji su sada oslabljeni porazom na izborima, a da ne spominjem Prištinu i Tiranu. Mislim da dugoročno politički cilj našeg srpskog naroda i njegovih političkih, medijskih i poslovnih elita treba da bude oslobođenje srpskog naroda. Mi smo na silu rasparčani u procesu razbijanja Jugoslavije i mislim da bi naš cilj trebalo da bude ujedinjenje srpskog naroda na miran način, to je zakon budućnosti. Ako je to dozvoljeno Nemcima, ako na tome u albanskom slučaju na štetu svih ostalih radi NATO, onda i mi imamo pravo da tako nešto kažemo“, kategoričan je istoričar Ković.
To što je Timoti Les predložio da „menjamo, odnosno priznamo nezavisnost Kosova zarad liderske uloge na Balkanu, znači da sami sebi treba da pretesterišemo granu na kojoj sedimo.
„Mi sedimo na grani kosovskog zaveta i to poslednjih šest vekova, a sada treba da se odreknemo cele svoje tradicije, istorije, braće i sestara na KiM, koji žive 20 godina u getu čekajući da ih oslobodimo? Da li treba da ih napustimo i da ih menjamo za multietnički entitet, za Eugoslaviju i još da umanjimo ovde uticaj Rusije i Kine? Bilo bi smešno da nije žalosno“, naglasio je naš sagovornik.
Britanija svesna da Srbi žele ujedinjenje
Ković dodaje da je zanimljivo samo kao signal što u Velikoj Britaniji uzimaju u obzir nameru i želju srpskog naroda da se jednog dana ponovo ujedini, što je dobro.
„Ovde u Beogradu mnogi misle da na zapadu imaju mehanizam da nas na sve nateraju, ali oni mogu samo onoliko koliko im mi to dozvolimo. Treba da izbegavamo konflikte, pogotovo sa Amerikancima i Englezima posle ’Bregzita‘. Spoljna politika treba da bude balansirana i mudra, ali mora da bude samosvesna i trezvena, a podrška se mora tražiti samo tamo gde se ona može pronaći“, kaže Ković.
To je, dodaje on, ta škola koju su izučili veliki srpski zapadnjaci, od Dositeja Obradovića, preko Karađorđa, do Stojana Novakovića, Jovana Ristića, Milovana Milovanovića i Nikole Pašića. Svaka čast zapadnoj kulturi, ali se zna se gde mi možemo da nađemo podršku i ko nas u ovom trenutku jedini može spasiti od te preterane ljubavi i zagrljaja zapada, naglašava naš sagovornik.
Ković podseća da nam još od sredine 19. veka zapadne zemlje nude da budemo središte, ali pod uslovom da vodimo antirusku politiku. Iza ideje „Načertanija“ Ilije Garašanina iz 1844. je stajala ideja oslonca na Engleze i na Francuze protiv Rusa. Načelno, smatra on, kontinuitet politike zapada i Engleza je guranje Austrije i Hrvata i širenje tog katoličkog faktora na Balkanu.
„To je okvir jugoslovenske ideje, a mi smo tu stvar probali. Između 1918. i 2020. godine su nam rasturili Jugoslaviju, pocepali srpski narod, bombardovali Republiku Srpsku i Jugoslaviju, izvršili genocid nad srpskim narodom u Krajini i na KiM uz pomoć svojih zapadnih kopnenih trupa, ali i iz vazduha. Ne smemo sve to da zaboravimo i zanemarimo, a da poverujemo u njihova obećanja i da zamenimo kosovski zavet i Rusiju za njihovo tapkanje po ramenu“, ocenio je Miloš Ković.
