Ovako o svom dugogodišnjem umetničkom uverenju govori Mihailo Miša Kravcev, slikar čija je izložba „Kravcev u plavom“ nedavno otvorena u „Gvarnerijusu“. Njegovu umetnost prepoznali su odavno domaći i svetski kritičari, koji su jedinstveni u stavu da je reč o jednom od najosobenijih stvaralaca koji ostaje dosledan sebi.
Kravcev za Sputnjik otkriva da je glavni sastojak te osobenosti njegova potreba da slika čistu emociju. Na pitanje kakve emocije ovoga puta treba da pobudi plava boja, kaže:
„Plava je boja daljine, boja neba koje je i danju i noću plavo. U toj se boji kriju oblici na kakve nismo navikli u toku dana. Na toj plavoj mogu lako da izbacim ove moje, kako kažu, jednopotezne siluete, mogu da ’skidam‘ mnogo toga što je skriveno našem oku. Boja je jedan od elemenata kojim se postiže čarolija ili tajna slike, ali ona ima tačno značenje u prirodi. Ne možete jesti plavu hranu, ne možete se kupati u crvenoj vodi. Boja, kao i nota, ima svoje tačno mesto i nosi jasnu poruku.“
Kravcev u plavom
Volite plavu boju, ali nemate plavu fazu?
— Nemam plavu fazu, zapravo nemam faze, ja sam slikar osobenog stila. Svojevremeno su o meni napisali da sam jedan bandoglavi, veoma osobeni slikar koji slika samo svojim, jedinstvenim stilom i koji će ostati dosledan tom stilu bez obzira da li će u slikarstvu uspeti ili ne. To što su rekli je tačno: ostao sam dosledan.
I nikada niste pristali da Vas svrstavaju u neke stilove, pravce?
— Kao što ni ja neću nikoga da učim i podučavam slici. Smatram da kad ljudi vide sliku, kad je osete — sami znaju sve.
Šta će posetioci da osete na ovoj izložbi u „Gvarnerijusu“, u kakvom će se svetu naći?
— Verujem da će se naći u svom svetu. To je u svima nama, ona tanka nit između sna i realnosti koja nas zapravo pokreće, daje nam želje, emocije, budi pažnju, sve iz sfere onog što bi medicina grubo nazvala žlezdama ili lučenjem žlezda za raspoloženje. Ja to slikam. Mikrofon je lep, ali ga neću slikati, nije me privukao, kao ni fotelja ili neki drugi predmet. Radije ću slikati ono što se okom ne vidi. Tek kad zažmurimo otvaramo svet koji je u nama, svet od koga se mi u stvari sastojimo. I sa kojim smo jedno sa kosmosom.
Slikari naučeni da idu po šinama, u krug, kao tramvaj
Šta sve slikar vidi tim unutrašnjim okom?
— Sve ono što i drugi kad krenu u kupovinu, na godišnji odmor... Ja samo ne pravim kompromis sa samim sobom. I smatram da niko nikoga ne može naučiti da crta. Slikari su uglavnom naučeni da idu istim šinama kao tramvaj dvojka što ide u krug i uvek isto. I ako to ne liči na nešto — nije to. Ja neću da kopiram nikoga, hoću svoj stil. I kada svi budu išli za svojim stilom, slikarstvu će biti bolje.
