Na primer, postojao je projekat pod tajnim nazivom „Rods from God“ („Božje strele“) koji je predviđao raspoređivanje u svemiru teških metalnih šiljaka od volframa. U slučaju potrebe, komanda oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država mogla je da lansira ove „strele“ iz svemirske letelice na kopnene ciljeve simuliranog neprijatelja. Borbeni efekat je trebao da se postigne za račun kinetičke energije.
„'Strele' koje padaju na Zemlju hipersoničnom brzinom od pet maha, stekle bi toliko razarajuću snagu da bi i bez eksplozivne komponente mogle da unište ciljeve poput podzemnih bunkera“, navodi se u članku.
Visoka cena takvih „strela“ sprečila je Pentagon da sprovede ovaj ambiciozan projekat. Kako bi se isporučila municija 1,7 puta gušća od olova, bile su potrebne nove i superteške rakete.
Američka vojska uspela je delimično da sprovede tu ideju tokom sukoba u Vijetnamu. Tamo su koristili precizne čelične bombe od dva inča bez bojevih glava. Bombe, bačene iz helikoptera, uništavale su sve što im se našlo na putu.
Ovi projekti su odavno zastareli. Danas se postavljaju potpuno drugi zadaci pred Ministarstva odbrane. Savremeno kosmičko oružje je zasnovano na sistemima za elektronsko ratovanje, koji omogućavaju efektno razaranje neprijateljskog naoružanja.
Pročitajte još:
- Zašto Francuska stvara „veliku kosmičku komandu“
- Drugi neuspeh evropske rakete, uništeni španski i francuski sateliti /foto/
