Predstava „Jugojugoslavija“ biće premijerno izvedena 20. novembra na Velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta.
Tragao sam za utopijom i pronašao u Jugoslaviji
Kroz kreiranje imaginarne zemlje, utopističke, Park se bavi Jugoslavijom, mogućnostima za ponovno ujedinjenje, izgubljenim kolektivnim sećanjem na divna, ali i problematična vremena zajedničkog života, iz vizure običnih ljudi u Srbiji, ali onako kako to stranac razume i doživljava.
„Želeo sam da napravim komad čija tema bi bila utopija i dugo sam tragao za tim. Iz priča ljudi sam stekao utisak da je Jugoslavija bila poput zemlje iz bajke, kao Diznilend. Moja predstava se ne zasniva na istorijskim činjenicama, već na sećanjima i osećanjima ljudi sa kojima sam razgovarao. Namera mi je bila ne samo da pokažem da ljudi ovde čeznu za tom idealnom zemljom, već da i ja kao Nemac osetim čežnju za takvom državom. Napravio sam idealnu zemlju u predstavi, ali i ona nestaje“, objasnio je Bon Park.
Nisam ništa znao o Jugoslaviji
Bon Park (1987), jedan od najznačajnijih mladih nemačkih pozorišnih stvaralaca, višestruko nagrađivan podjednako kao pisac i kao reditelj, prvi put je posetio Srbiju 2009. godine, kada je u Berlinu studirao srpski jezik.
„Fascinirao me je vaš mentalitet. Ponekad je Nemcima teško da shvate način života ovde. Ljudi se ovde suočavaju sa problemima najčešće nekako zbunjeno i bez cilja, uz mnogo improvizacije, a opet to ispune humorom. To mi je fascinantno“, rekao je Park.
O Jugoslaviji, priznaje, nije znao mnogo pre nego što je pozvan da režira u Beogradskom dramskom pozorištu.
„Znao sam da je zemlja pod imenom Jugoslavija igrala na svetskim prvenstvima. Kada sam 2009. došao, mislim da se zvala Srbija i Crna Gora, a u međuvremenu je imala naziv i Savezna Republika Jugoslavija. Nisam ništa tada znao o Jugoslaviji, čak ni koje zemlje su je činile. Znao sam samo da je bila socijalistička država“, rekao je Park za Sputnjik.
Kako ljudi čeznu za diktaturom
To neznanje podstaklo ga je na istraživanje.
„Tokom studija gostujući profesor iz Jugoslavije održao je predavanje o Titu, sve najbolje govoreći o tom vremenu. Ispričao nam je da je Tito na čelo zemlje došao uz pomoć vojske i da je do smrti ostao predsednik, da je imao svoj dan kada su se deca okupljala i sa njim slavila njegov rođendan. Nije bilo izbora, ni demokratije. Pitao sam profesora šta je bilo sa Titovim političkim protivnicima. Nije imao odgovor. Pošto sam obrazovan u zapadnom sistemu, teško mi je da razumem kako ljudi ovde čeznu za nečim što je bila diktatura. To mi je istovremeno i fascinantno i iritantno“, istakao je nemački reditelj.
Jugoslavija—Srbija
Objašnjenje za taj, kako ga naziva, paradoks vidi u kontrastu između Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka i današnje Srbije.
„Jugoslavija se raspala u trenutku kada je sve bilo najbolje. Posle toga je nastupio period o kome nisam uspeo mnogo da saznam. To je kao neko vreme amnezije i ono što sam saznao o tom periodu je na nivou asocijacija, u parčićima, ništa konkretno. Dobio sam utisak da je vrhunac Jugoslavije u potpunom kontrastu sa današnjom Srbijom, koju mnogi doživljavaju kao siromašnu zemlju, u kojoj ništa ne funkcioniše i kojom upravljaju nacionalisti. Možda je to objašnjenje za čežnju ljudi za Jugoslavijom“, rekao je Park.
Priču u Jugoslaviji uporedio je sa svojim iskustvom čoveka čiji roditelji potiču iz Koreje, podeljene na Južnu i Severnu, i koji je rođen i odrastao u Nemačkoj, nekada podeljenoj na Istočnu i Zapadnu.
„Kada bismo umesto Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije imali južnu, severnu, istočnu i zapadnu Jugoslaviju, mnogo bi lakše ljudi spolja, poput mene, shvatili šta se tu desilo. Čim čujemo te prefikse, znamo da je to nekada bila celina pa je došlo do podele. Na studijama mi je rečeno da Jugoslavija znači zemlja Južnih Slovena, pa sam ja odlučio da svoju fiktivnu zemlju u predstavi nazovem Južna Jugoslavija — Jugojugoslavija“, pojasnio je Bon Park.
Različite generacije na sceni, različiti pogledi na Jugoslaviju
Generacijska razlika u ansamblu mu je mnogo značila.
„U predstavi igraju Jadranka Selec i Jelena Čvorović Paunović, koje su živele u Jugoslaviji i za koje to nije bilo mesto za odmor i turistička destinacija, te su i ovaj projekat doživele mnogo emotivnije. Isidora Simijonović i Nikola Malbaša su možda rođeni u toj zemlji, ali je nisu doživeli kao svesna bića i o njoj znaju na osnovu priča svojih roditelja, a na sceni će biti i hor sastavljen od jedanaestoro dece koja ne znaju ništa o nekadašnjoj zemlji“, naveo je Park.
Nemački reditelj je razgovarao i sa mnogim drugim saradnicima iz pozorišta i kod svih je primetio istu liniju pripovedanja o Jugoslaviji.
„Ta linija ide do vrhunca osamdesetih godina, kada je sve bilo fantastično i onda nastupa vreme o kome se uopšte ne govori i koje vodi do sadašnjeg trenutka“, zapazio je Park.
Beograd je ono što Berlin želi
Beograd mu je danas lepši nego pre desetak godina.
„Mnogo je čistiji, automobili su novi, trolejbusi nisu bučni kao ranije. Agresivno raspoloženje nije prisutno u meri kao pre 10 godina. Sviđa mi se spontanost koja vlada u gradu. Stalno se nešto dešava i uzbudljivo je. Beograd je zapravo ono što bi Berlin voleo da drugi misle o njemu“, istakao je Park.
