Svetska premijera novog filma Andreja Končalovskog bila je na Venecijanskom festivalu, na kojem je reditelj dobio specijalnu nagradu žirija. Drama snimljena u crno-belom formatu dobila je, takođe, nagradu za najbolju režiju na Čikaškom filmskom festivalu.
Filmom „Dragi drugovi!“ Andrej Končalovski nastavlja svoje putovanje kroz istoriju. Nakon bavljenja holokaustom u filmu „Raj“ i dobom renesanse, viđenom kroz život Mikelanđela, u filmu „Greh“, reditelj se vraća u Rusiju, odnosno u Sovjetski Savez i tragičnim događajima u gradu Novočerkasku.
Radnja filma zasnovana je na istinitim događajima iz 1962. godine i prati priču o tome kako su se mirni protesti radnika okončali izlaskom vojske na ulice i krvavim obračunom sa štrajkačima.
U glavnoj gradskoj fabrici ljudi su se pobunili protiv povećanja cena proizvoda i zatražili da im se povećaju plate. Kada su se štrajku priključili radnici iz drugih preduzeća, vladina komisija je odlučila da u grad uvede vojsku i u roku od nekoliko sati miran protest pretvorio se u tragediju. Čitav događaj bio je zataškan.
Glavna junakinja filma je članica partijskog komiteta Ljudmila, koja se protivi štrajku, iskreno verujući u to da učestvuje u izgradnji komunističkog. Međutim, kada joj u nemirima na trgu nestane kćerka, njena vizija o stabilnom komunističkom svetu momentalno se ruši. Glavnu ulogu u filmu tumači Julija Visocka.
Končalovski je odlučio da film snimi u crno-belom formatu, kako bi naglasio da je ono što se dogodilo odavno sahranjeno u arhivama. „Dragi drugovi!“ podseća na putovanje po udžbeniku istorije, u kojem crna slova na belom papiru dobijaju novu dimenziju i ljudsku formu.
Film „Dragi drugovi!“ u ruskim bioskopima se prikazuje od 12. novembra.
Andrej Končalovski je višestruki laureat venecijanske „Mostre“: nagradu „Srebrni lav“ dobio je za filmove „Bele noći poštara Alekseja Trjapicina“ (2014) i „Raj“, a glavna festivalska nagrada pripala mu je za film „Kuća ludaka“ (2002).
Ruski filmovi su tri puta nagrađeni Oskarom. Reč je o filmovima „Rat i mir“ Sergeja Bondarčuka (1968), „Moskva suzama ne veruje“ Vladimira Menjšova (1981) i „Varljivo sunce“ Nikite Mihalkova (1994).