Na Dan Ginisove knjige rekorda koji se obeležava 9. novembra, razgovarali smo sa Rusima koji su odlučili da dokažu svetu da su „brži, viši, jači“.
„Posle rekorda nisam mogao da hodam“
„Kada se sve završilo, jedva sam odvojio stopala od daske s ekserima: za dvanaest sati vrhovi su mi ušli pod kožu peta za gotovo centimetar. Zatim, kada je krv počela da se širi telom, osetio sam užasan bol, kao da mi neko reže noge“, kaže joga terapeut Georgij Gorgiladze, svetski rekorder po vremenu stajanja na ekserima.
U pozi „nepokolebljivog olovnog vojnika“ on je proveo dvanaest sati i osam minuta. Nije pravio pauzu čak ni da prezalogaji, niti da obavi nuždu.
Georgij je odrastao kao bolesno dete. Do dvanaeste godine su mu dijagnostikovane tri hronične bolesti, uključujući i enurezu (nevoljno mokrenje). Živeo je na lekovima. „Kao tinejdžer sam shvatio da zvanična opšta medicina u mom slučaju nije efikasna i zainteresovao sam se za orijentalnu. Prijatelji i lekari su bili skeptični. Ali nakon nekoliko godina, tokom pregleda nisu pronašli čak ni tragove tih bolesti“, priseća se Georgij.
Upravo tada je otkrio nove sposobnosti tela: naučio je da savija noževe, viljuške i druge oštre predmete na stomaku i grudima. Imao je sreće jer su njegove „trikove“ videli kaskaderi filmskog studija „Mosfilm“. „Počeli su da uče sa mnom. Oni su me stavili na dasku sa ekserima. Sećam se da sam već tada rekao prijateljima da ću jednog dana ući u Ginisovu knjigu rekorda. Svi su se smejali“.
Georgij se osam godina spremao za rekord. Godine 2011. je stajao na ekserima dva sata i pet minuta. Sledeće godine duplo više, a 2016. godine je izdržao 12 sati i pet minuta. To je već bio svetski rekord, ali oprema je poremetila sve. „Pored pratećih dokumenata, uz zahtev se mora priložiti i video. Tada sam stajao u parku. U jednom trenutku je bila isključena struja i kamera je prestala da radi“.
Godine 2018., tokom festivala SN PRO EXPO FORUM, sve je bilo uspešno. „Nije bilo lako: noge su mi prilično brzo utrnule, a telo je podrhtavalo. Spasila me je meditacija“. Kada se spustio sa daske, nije mogao da joda još sat vremena, toliko su ga bolele noge.
Dvanaest sati bez hrane, ali je pio vodu u malim gutljajima. „Istovremeno sam shvatao da se u toalet ne sme ići. Nedelju dana pre sam počeo da pripremam svoje telo, nisam jeo po 24 sata, trenirao sam disajni sistem. Stvar je u tome da zahvaljujući disanju mogu da usporim unutrašnje procese u telu: protok krvi, otkucaje srca, i shodno tome, stvaranja proizvoda raspadanja“.
— Mnogi ljudi misle da je dovoljno imati grubu kožu na stopalima i možete satima stajati na ekserima.
„To nije istina. Sve zavisi od unutrašnje koncentracije. A težina ne utiče na to. Znam ljude koji imaju skoro sto pedeset kilograma, pa su sposobni satima da rade ovu vežbu“.
Nije lako registrovati rekord. „Postoje dva načina: plaćeni i besplatni. Izabrao sam drugi. Zahteva je puno: rezultat se mora zabeležiti tokom masovnog događaja. Potreban nam je tim od nekoliko ljudi: jedan prati vreme, drugi snima kamerom, treći fotoaparatom. Plus, neophodno je prisustvo poznate osobe koja će pristati na ulogu sudije“.
Uprkos poteškoćama i sedam neuspelih pokušaja, Georgij veruje da je sve bilo „vredno toga“: „Uspeo sam da pokažem ljudima na šta je sposobno ljudsko telo“.
„Britanci su za valjenke mislili da su čarape“
Tri metra visine, dva i po dužine — monumentalna umetnica iz Sankt Peterburga Valerija Lošak je celu godinu filcovala najveći valjenok na svetu (ruske tradicionalne čizme). I još skoro tri godine su bile potrebne da bi ovo dostignuće ušlo u Ginisovu knjigu rekorda. Na čizmama broja 360 je radila u vrtu: morala je da izgradi hangar poput staklenika. „Filcovala sam od jutra do mraka, sve ostalo sam privremeno odložila priznaje Valerija.
Za džinovsku čizmu od filca bilo je potrebno 400 kilograma vune. Da bi okrenula proizvod na drugu stranu, Valerija je morala da zove svoje prijatelje. Zapravo, ovo nije najveći valjenok koji je umetnica napravila. Pre toga je napravila jedan od šest metara. Ali on je bio na nosećoj konstrukciji. „A prema pravilima Knjige rekorda, proizvod mora sto posto biti identičan realnom. Inspektori su čak proveravali unutrašnjost, postoje li neke noseće konstrukcije“.
Da bi odvezli valjenok u selo Mandrogi, gde se sada nalazi, morali su kamionom. Sedam utovarivača je podizalo čizmu. Bilo je to još 2016. godine. Tada je Valerija poslala zahtev za svetski rekord. Ali nastao je spor sa Britancima. „Prvu prijavu smo poslali u kategoriji „najveća zimska obuća“. Iz Knjige rekorda su odgovorili da moje dostignuće ne može biti zabeleženo, jer ovo nije obuća, već čarapa. Ja sam se čak i uvredila. Počela sam da sakupljam „bazu dokaza“: arhivske dokumente, isečke iz novina, gde je navedeno da je tokom Drugog svetskog rata ova obuća spasila mnoge. Kada je zahtev već bio spreman, na pamet mi je pala fotografija Vladimira Putina, koji je valjonkama koračao do mesta za Bogojavljensko kupanje. Pomislila sam da bi ova fotografija bila prilično jak dokaz“.
Valeriji su odgovorili za dva dana, iako su pre toga ćutali mesecima. „Napisali su da je potrebno poslati drugi zahtev u kategoriji „najveća čizma od filca“. Štaviše, ispostavilo se da smo otvorili novu stranicu u Knjizi rekorda.
Proces registracije je toliko formalizovan da se sama Valerija, prema njenim rečima, nikada ne bi snašla. „Svi dokumenti moraju biti prevedeni na engleski jezik i overeni kod notara. Čak imam i GOST (državni sertifikat) i sertifikate za čizme od filca. Da Aleksej Svistunov, predstavnik Knjige rekorda Rusije, nije pomogao sa tehničkim pitanjima, ništa se ne bi ostvarilo“.
— Da li je za sve ovo vredelo godinu dana sedeti u radionici-stakleniku, pa se još skoro tri boriti za zvanično priznanje?
„Da, naravno. Sjajno je kada čitav svet možete upoznati sa ruskom nacionalnom obućom. Osim toga, u Sank Peterburgu ja sam jedini rekorder. Ovo je takođe vrlo lepo“.
Benč pres pod vodom
Vitalij Vivčar, programer iz Tomska, proveo je vikende leti na jezeru. Dok su se njegovi prijatelji sunčali, on je ronio sa sportskom šipkom za dizanje tegova i pripremao se za rekord u benč presu pod vodom, zadržavajući dah. „Naravno, mnogi turisti su gledali u čudu. Ali nije me bilo briga, imao sam cilj“.
Pre nekoliko godina, na Jutjubu Vivčar je slučajno naleteo na video na kome čovek radi benč pres pod vodom. U opisu je pisalo da je to svetski rekord. „Pomislio sam da bih i ja tako mogao, jer imam sve veštine: učestvovao sam u prvenstvima u benč presu i volim da se bavim ronjenjem“.
Za rekord sam se pripremao dva i po meseca. Zadržavao sa dah i na kraju sam od dve minuta došao do pet. „Ali ovo je u mirnom stanju. Morate shvatiti da je telo pod vodom u stanju stresa. Osim toga, koristite fizičku snagu, i kiseonika brzo ponestaje“.
Paralelno je trenirao na jezeru. „Bilo je teško. Prvi put sam samo trideset ponavljanja uradio. Ali takođe sam se trudio da ne idem do krajnjih granica: možete se ugušiti ili izgubiti svest. Prijatelji su uvek stajali u blizini i kontrolisali situaciju“.
Na kraju je za jedan minut i 48 sekundi pod vodom on uradio 76 ponavljanja benč presa. „Iako je bilo dovoljno 64. Rezultat mog prethodnika je bio 63“.
Vitalijevo prezime još uvek nije na zvaničnoj veb stranici Knjige rekorda. Dokumenta je poslao u avgustu i sertifikat čeka iz dana u dan. „Besplatni rekordi se razmatraju jako dugo. Tek šest meseci nakon prijave su mi poslali propise, standarde. To je oko 60 stranica dokumentacije na engleskom jeziku“.
Vitalij istovremeno ističe da nije činjenica da će se njegovo dostignuće naći u štampanom izdanju zbirke rekorda, jer ne stignu svi do toga. Ali ovo nije glavno. Rekord je oborio prvenstveno zbog sebe, kako bi osetio nove emocije. I one će ostati u sećanju i bez potvrde u Knjizi rekorda.
Pročitajte još:
