Lompar je, u predavanju „Portret mitropolita Amfilohija“ održanog u okviru Srpskog pravoslavnog instituta za veru i kulturu, koji organizuju Saborni hram Svetog Vaskrsenja Hristovog u Čikagu i izdavačka kuća „Catena mundi“, istakao da je mitropolit poneo jedno osećanje srpske patrijarhalne kulture koje je „u mnogo čemu kod njega bilo prisutno kroz čitav njegov život“.
„Te dve činjenice – susret patrijarhalnog sloja njegove ličnosti i hrišćansko osećanje univerzalnosti čoveka sa centralnom figurom Hrista, obeležile su ličnost mitropolita Amfilohija. U srpskoj kulturi su te dve sile vekovima imale formativni karakter“, kaže Lompar.
Stazom Svetog Save, Danila drugog i Arsenija trećeg Čarnojevića
Kad je postavljen za mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog 1990. godine, počeo je jedan izvorni, misionarski posao u nepovoljnim uslovima, a prema njemu je „uvek postojao jedan agresivno-neprijateljski ton onih kojima nikakva ideja obnove pravoslavne i srpske tradicije u Crnoj Gori nije bila po volji“.
„Mitropolit Amfilohije je tu počeo da korača jednom stazom kojom su išli i raniji njegovi prethodnici kao istaknuti pravoslavni ljudi u našoj tradiciji, i Sveti Sava, i Danilo drugi i Arsenije treći Čarnojević. To je bila staza politička, vijugava, skliska i ona ga je odvela u različite oblike sukoba i nepoverenja prema njemu. Građanski rat koji se razvio na tlu titoističke Jugoslavije i koji je imao i elemente međunacionalnog i međureligijskog sukoba u mnogo čemu je uslovio da mitropolit Amfilohije dobije svoje neprijatelje sa raznih strana“, ocenio je Lompar.
Bio je, vođen svojim snažnim antikomunističkim impulsom, protivnik režima u Beogradu, ali se zalagao i za prava srpskog naroda, za njegovu versku fizionomiju i duboku svetosavsko nasleđe što mu je donelo protivnike i sa „druge, naglašeno američkom propagandom i politikom tih godina oblikovane, strane“.
„Tako da je čitav život oblikovao krećući se između nezadovoljstva kojeg je budio i kod jednih i kod drugih predstavnika naše političke orijentacije. Nije oklevao da prizna kad bi u politici pogrešio i on je više puta naglašavao da ga je njegov prethodni život učinio nedovoljno opreznim u procenjivanju svih prilika i okolnosti. To je činjenica koju i ovom prilikom treba reći, jer ona ništa ne smeta njegovom liku već mu daje jednu dubinu unutrašnjeg zrenja jedne slojevite i velike ličnosti“, smatra Lompar.
Veza sa Njegošem – duhovnik u dejstvu i na delu
Obnovio je rad Cetinjske bogoslovije i tolikih pravoslavnih instituta i neumorno je verovao u snagu kulture i upornog ponavljanja kulturnog poziva narodu i ljudima. U isto vreme, obnovio je crkve u Crnoj Gori, sazidao je dva velelepna hrama u Baru i Podgorici, učinio toliko toga za konkretne ljude, za pomoć koju su oni dobijali na ovaj ili onaj način, podseća Lompar.
„Takođe, bio je vezan i za pesnika i svog prethodnika na tronu cetinjskih mitropolita Petra Drugog Petrovića Njegoša o čijem delu je napisao knjigu koja predstavlja njegov reprezentativni oblik iskustva vezanog za tradiciju i delo najvećeg pesnika srpskog jezika. U isto vreme, on je toliko puta govorio, toliko puta delovao, toliko pokazao živog aktivizma što ga je učinilo praktično jednim duhovnim i bogoslovski nadahnutim čovekom u dejstvu i na delu“, ističe Lompar.
Karakter i snaga izuzetne ličnosti
Prema njegovim rečima, mitropolit Amfilohije imao je osobinu koja je sve uvrede, a bilo ih je najprostačkijih na njegov račun, kao i sve povrede njegove ličnosti, činila nebitnim.
„Mitropolita Amfilohija nikad niste mogli sažaljevati zbog uvreda koje su mu nanesene, moglo vam je biti žao zbog vremena i prilika koji takvu vrstu ponašanja dozvoljavaju, ali on sam je delovao kao čovek koji je spreman da uzvrati i u mnogo čemu je uzvraćao. Nije, dakle, ustuknuo i time je pokazao snagu i karakter jedne izuzetne ličnosti“, smatra Lompar.
Mitropolit Amfilohije je bio je spreman da se koriguje, ali ono gde se nije menjao to je činjenica neprestanog rada u crkvama, manastirima, opštoj kulturnoj podlozi i „taj rad se pojavio pred njegovim očima u besmrtnim i veličanstvenim prizorima litija u kojima je crkva iznova pokazala i svoju snagu žrtve i svoju snagu borca“, naglasio je Lompar.
Pročitajte još:
