Progon najuglednijih
Bilo je to krajem 1944. godine. U Srbiji je počeo progon nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove akcije bile su i takve ličnosti kojima bi se ponosile i kulture mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća, naša javnost većinu njih već je odavno zaboravila.
Na dugačkom spisku stradalnika ove kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, pa direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju SANU prof. dr Borivoje D. Milojević, zatim direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanist Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve...
Pa prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, zatim osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja 3. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike „Politike“, prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog, a potom brzo zaboravljenog Memoranduma SPC o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj NDH...
Decenijama je ova čistka bila prekrivana velom misterije. Nadživela je Broza i raspad njegove partije i države, i prve dane i proklamovanje višepartijskog sistema u Srbiji, kada su razotkrivene mnoge tabu teme iz prošlosti. Ova, ipak, nije, pišu Večernje novosti.
U prvom naletu „čišćenja“, kad je „mrak pojeo“ najviše ljudi, u komunističkoj Jugoslaviji nisu postojali nikakvi pisani zakoni. Pojavili su se tek kad je konfiskovana imovina najvećeg broja privrednika i industrijalaca. Prvi zakon o krivičnom postupku donet je 1948, a prvi krivični zakon tek 1951. Do tada je sa Beogradskog univerziteta udaljeno više od 60 uglednih profesora, a svakom četvrtom biraču oduzeto je pravo glasa.
Šta se zapravo desilo?
Krajem leta i početkom jeseni 1944. godine proleterske jedinice su došle u Srbiju. Kakvo je bilo raspoloženje u narodu? Na martovskoj sednici Politbiroa CK KPJ, 1945. Blagoje Nešković je referisao:
– Čaršija i gradska inteligencija je protiv nas.
I nastavio:
– Omladina gradska je takođe protiv nas.
Edvard Kardelj je dodao:
– Neprijatelj u Srbiji nema seljaka, ali ga nemamo ni mi.
U Srbiji se za sve i svašta gubila nacionalna čast, što je automatski značilo i konfiskaciju imovine i teži ili lakši prinudni rad i gubitak svih građanskih prava. Penzionisani ministar dr Vasilije Protić izgubio je nacionalnu čast zbog toga što je jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu dostavio „60 snimaka o ustaškim zverstvima u Jasenovcu“.
Nepoverenje prema novoj vlasti bilo je i zbog represalija prema onima koji nisu bili oduševljeni presađivanjem boljševizma. Lokalna vlast imala je široka ovlašćenja, a na takav zaključak upućuje dokument koji je Komanda KNOJ 21. januara 1945. poslala Ozni:
– Pojedince za koje postoji opravdana sumnja da potpomažu ili bi bili u stanju potpomagati bande, s obzirom na njihovo političko gledanje, pasivno zadržavanje prema našem pokretu, familijarne ili prijateljske veze prema neprijatelju, odstraniti bar za vreme čišćenja s tog terena i zatočiti ih na unapred ustanovljenom mestu.
Juriš na Dedinje
I juriš probranih partijaca, uglavnom Crnogoraca, na Dedinje i grabež za tuđom imovinom i privilegijama nisu mnogo doprineli ugledu nove vlasti, Tita i njegovih pristalica, kao ni poverenju prema njima.
Veze naroda u Srbiji i Karđorđevića održavale su se na mitu o podvigu kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu u jednoj običnoj volovskoj zaprezi prošao golgotu Albanije. Titovom slabom rejtingu doprinosila je koliko uspomena na taj događaj, toliko i partizansko junačenje na Sremskom frontu, na kome će od kraja 1944. do proleća 1945, samo prema delimičnom popisu žrtava, izginuti 37.000 tek stasalih mladih ljudi, uglavnom iz Srbije.
Titovi kritičari nisu tada videli neki poseban smisao tog masovnog žrtvovanja, izuzev njegove želje i sujete njegovih mlađanih generala da sebi i drugima dokažu da znaju da vode i ofanzivne frontalne bitke u ravnici. Logiku te ratne taktike teško je bilo razabrati i zbog toga što su se, posle prodora sovjetske Crvene armije na Balkan i iskrcavanja saveznika u Normandiji, nemačke trupe iz Grčke i Srbije ionako morale povlačiti prema Nemačkoj.
Odziv na Titovu mobilizaciju u Srbiji bio veoma slab
– Samo u srezu Požareva, prema izveštaju Štaba Korpusa narodne odbrane Jugoslavije, 42 odsto pozvanih nije se javilo u vojsku, a mnogi i od onih koji su se javili na sve načine su pokušavali da dezertiraju, mnogi i da se samoranjavanjem spasu sigurne smrti na Sremskom frontu.
Na Sremskom frontu i u potonjim borbama sa nemačkim nacistima i ustašama, oboreni su svi rekordi gubitaka velikih vojnih formacija u istoriji savremenog ratovanja u Evropi.
Iz Prve armije, najprestižnije jedinice celokupne Titove vojske, u poslednjih pet meseci rata izbačen je iz stroja, ubijen ili ranjen, svaki treći vojnik i oficir, a gubici Treće armije bili su još veći. Za četiri i po meseca postojanja i vojevanja izginulo je i ranjeno 47 odsto njenog sastava!
Sudije sa osnovnom školom
I šest godina po završetku rata, svaki peti sudija u Srbiji nije bio pravnik, u Makedoniji svaki treći, a u Bosni i Hercegovini od 184 sudije, 110 je bilo bez ikakve pravne spreme. U sreskim sudovima u zemlji situacija je bila još gora. Od 1.001 sreskog sudije u Jugoslaviji, 254 nisu imala pravno obrazovanje. Laičkih sreskih sudija u Hrvatskoj bilo je 5,81 odsto, u Crnoj Gori i Vojvodini 13,83, Sloveniji 15,02, Srbiji 24,17, Makedoniji 42, a u BiH 74,08 odsto. U ovoj republici tada je pravdu delilo 65 sudija koje su imale samo osnovnu školu.
Valjda zbog toga, „na terenu“ su donošene neobjašnjive presude. Jedan seljak je zbog skrivanja 10 kilograma vune kažnjen sa četiri godine prinudnog rada, a Branko Nešić iz Kamenice kod Niša je zbog toga što je oslobodio svoje meštane iz seoskog zatvora, a nasilno oduzeto žito podelio seljacima, osuđen nasmrt i konfiskaciju imovine. Vučeta Vučetić, sekretar Mesnog narodnog odbora u selu Ibarska Slatina kod Zvečana, ubio je siromašnog seljaka Paunka Milutinovića zbog toga što na vreme državi nije dao besplatno 50 kilograma žitarica.
Za nepunu godinu dana kroz vojvođanske zatvore prošlo je više od 8.800 seljaka. Do sredine 1951. samo kroz zatvor u Zabeli kod Požarevca prošlo je 86.000 srpskih seljaka. Pravda je bila u rukama politički podobnog aparata nove vlasti.
Jedan sud je verbalnu uvredu predsednika mesnog odbora i njegove supruge proglasio „krivičnim delom protiv naroda i države“, izričući vinovniku te uvrede kaznu od tri godine zatvora.
– Optuženi ničim nije dokazao da nije učinio delo za koje se optužuje – glasilo je pismeno obrazloženje jednog suda.
Ali zato tri meseca pre završetka rata, dok je pola Jugoslavije bilo pod okupacijom, najbliže Titovo okruženje tražilo je od vojvođanskog rukovodstva da za vrhovnog komandanta što pre obezbede „tri stručna čoveka za mlekarstvo i jednog kobasičara“. Na ovoj listi su se našla i dva baštovana „naša simpatizera, koje poznajete kao potpuno naše“.
