Mitropolit Amfilohije, nije ni mogao drugačije okončati svoju životnu misiju nego istorijskom pobedom koja je bez mrlje. Čista kao dečja suza danas pred cetinjskim manastirom, kod njegovog posmrtnog odra.
Stao je ispred naroda kao srednjevekovni vojskovođa, podigao zastavu, osokolio armiju, probudio orlove i sokolove, uzburkao more, razdrmao međede, razgrnuo durmitorske smetove i odbranio srpske svetinje.
Zvanično trideset godina je trajala ta njegova večna bitka za katarzu, spas, buđenje i konačnu pobedu srpske crkve u Crnoj Gori.
I u poslednjoj godini – mitropolit Amfilohije je dostojanstveno, mirno, stabilno, nepokorno, neodustajno, nepobedivo, dočekao definitivnu odbranu srpskih bogomolja.
U poslednjoj godini, mitropolit Amfilohije je strpljivo, odlučno, blago i nemilosrdno, učestvovao u bici protiv naopakog režima koji je krenuo u odlučujući pohod da zgazi krst. I srpsko ime u Crnoj Gori.
Osvetljen kao Ostrog, namračen kao đed koji mora da donese konačnu odluku za spas porodice i potomaka, mitropolit je koračao i kadio, blagosiljao, preobražavao, okrepljivao.
Vitalan kao mladić, kilometre je prešao, najveće misaone dubine dosegao, najviše vrhove osvojio i kamene vrleti pregazio, kako bi narod u Crnoj Gori uspeo da u živom vaskrsnuću trijumfuje kao nijedan u savremenom svetu.
Pomirio je posvađane, utišao gorde i sujetne, ohrabrio potučene, obuzdao ratoborne, uključio u borbu ponižene, zastrašene, osiromašene.
Srpski manastiri i crkve su odbranjeni, naopaka vlast koja je prešla liniju koja se ne prelazi – gurnuta je u tamni bezdan istorije.
U vihoru svetskih promena, apokaliptičnih virusa, geopolitičkih lomova, velikih praskova i tektonskih preokreta, uspeo je, za kraj, da sredi sve poslove u svojoj kući.
Kako drugačije nego Božjom promisli, mitropolit odlazi u večnost u trenutku kada počinje bitka koja nije dostojna njegove veličine.
Ozbiljnija i uzvešenija posla vladika Amfilohije ima nego da učestvuje u prizemnoj tuči za fotelje, resore i u slatkorečivoj potrazi za ekspertima, adekvatnim „kadrovskim rešenjima” i jagmi za nekim novim vlastodršcima.
Odlazi mitropolit Amfilohije, a ostavlja iza sebe šansu i opomenu.
Ostavlja beskrajne znake i pouke kojim putem bi trebalo da se ide.
Ostavlja nadu za Crnu Goru.
Ostavlja upozorenje za Kosovo i Metohiju.
Ostavlja veru za Srbe gde god žive.
Ostavlja primer za ceo ceo hrišćanski svet.
Ostavlja uzor za svakog čoveka.
Ostavlja i zavet pokolenjima da se na Lovćen, na Jezerski vrh, kamen po kamen vrati kapela koju je podigao Petar Drugi Petrović Njegoš.
Risto Radović, seljače rođeno na Božić 1938. godine u Doljoj Morači, od oca Ćira i majke Mileve, sklopio je oči u petak 30. oktobra 2020. godine, uoči dana Svetog Petra Cetinjskog.
Otišao je Đedo, sad gledajte šta ćete!
