Još jedan brutalni napad u Francuskoj imao je kao ishod smrt troje ljudi, nakon što je u četvrtak terorista koji je držao nož napao vernike u katedrali Notr Dam u Nici.
Predsednik Francuske Emanuel Makron napad je već nazvao terorističkim činom, a Francuska je svoj sistem upozorenja za nacionalnu bezbednost podigla na najviši nivo.
Napadi ekstremista i pre sto godina
Napad nije iznenadio Gada Šimrona, komentatora i bivšeg operativca Mosada (izraelske špijunske agencije), koji je svoje stavove izneo za međunarodni Sputnjik.
Kao neko ko se godinama bavi temom bezbednosnih pretnji, kaže da Francuska ima dugu istoriju napada na civilne, a ponekad i vojne ciljeve.
Istorija terorističkog nasilja u zemlji datira s kraja 19. veka, kada su anarhisti počinili bombaške napade u glavnom gradu i izvršili atentat na francuskog predsednika.
U 20. veku, tokom borbe Alžira za nezavisnost od Francuske i oslobođanje, Front nacionalnog oslobođenja napao je francuske ciljeve na kopnu i u severnoj Africi .
Sada je, međutim, terorizam promenio svoj oblik, poprimivši oblik islamskog radikalizma, čiji se koreni mogu pratiti do kraja ’60-ih, kada je Francuska otvorila vrata za imigraciju iz bivših kolonija te države u severnoj Africi.
Tada su se hiljade ljudi preselile u Francusku Republiku u potrazi za poslom i boljim mogućnostima. Mnogi su uspeli da se integrišu u francusko društvo, ali većina je bila žrtva nejednakosti i diskriminacije, nešto što je mlađu generaciju gurnulo u ekstremizam.
Da li je teror nezaustavljiv?
Ponekad ovaj ekstremizam proizlazi iz želje za podražavanjem drugih ekstremista. U drugim slučajevima, potiče od želje da se privuče pažnja, ali bez obzira na razlog, Šimron kaže da je praktično nemoguće obuzdati taj fenomen.
„Ono što danas vidimo je talas takozvanih napada usamljenih vukova. Izuzetno je teško boriti se protiv njih, jer čak ni najbolje svetske bezbednosne agencije ne mogu prodreti u um svakog muslimanskog ekstremiste u Francuskoj. I to je takođe razlog zašto ćemo ih još viđati.
U zemlji u kojoj je deset posto stanovništva muslimanske nacionalnosti i gde se radikalne ideje često šire u džamijama, sportskim i kulturnim centrima širom države, to predviđanje je zabrinjavajuće.
U pokušaju da zaustave širenje tog fenomena, francuske vlasti već su počele da napadaju radikalne džamije i druge muslimanske institucije za koje smatraju da su središte ekstremizma, ali Šimron sumnja da će ovakve akcije dovesti do pobede nad terorom.
„Francuske vlasti ne mogu previše radikalno da reaguju na situaciju niti da odluče da zatvore sve džamije u zemlji“, kaže on, misleći na potencijalnu izbornu moć muslimanskih glasača. „Zbog toga francuske vlasti treba da hodaju kao po jajima i ulože velike napore u ljudsku i elektronsku inteligenciju kako bi sprečile da se takva dela događaju“.
Saradnja sa drugim državama koje se bore protiv terorizma
Francuska je već preduzela neophodne korake u tom pravcu. Njena sigurnosna agencija, DGSE, čiji posao uključuje nadgledanje islamskih grupa, ima godišnji budžet veći od 830 miliona dolara. A 2015. godine, nakon niza smrtonosnih napada, Francuska je intenzivirala razmenu obaveštajnih podataka sa nizom evropskih zemlje, kao i sa Izraelom, u pokušaju da uoče one koji se usude da ospore nacionalnu bezbednost.
Ali Šimron veruje da Francuska zaista ne može da se uči na iskustvu Izraela, koji je bio relativno uspešan u suočavanju sa sopstvenim bezbednosnim pretnjama, zbog veoma „različite prirode okolnosti dve države“.
Umesto toga, on sugeriše da Francuska treba da ulaže veće resurse u praćenje i mapiranje onih koji predstavljaju potencijalnu opasnost i gledaju u oči ekstremizma, bez zabijanja glave u pesak.
„Francuska i čitav svet se bude 2015. (tokom talasa terorističkih napada). Pariz je bio oprezan kada je te napade nazvao islamskim terorom. Sada se to menja. Virus političke korektnosti je nestao i ljudi se više neće ustručavati to da izgovore.“
Pročitajte i:
