Ikić je za film „Oaza“, premijerno prikazan u programu „Dani autora“ Filmskog festivala u Veneciji, gde je i nagrađen, nedavno dobio priznanje „Roberto Roselini“ na četvrtom Međunarodnom festivalu „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“ u kineskom gradu Pinjau.
Reditelj za Sputnjik otkriva kako je izgledao rad s decom ometenom u razvoju i zbog čega u tom svetu, skrivenom od očiju javnosti, on danas vidi sve nas koji se suočavamo s pandemijom.
Svet unutar doma postao metafora našeg života
Priču koja se odvija u Domu za decu ometenu u razvoju u Sremčici prepoznali su u Italiji i Kini, u različitim kulturama i sredinama. Šta Vam to govori?
— Meni je drago da je žiri u Pinjau bio sastavljen od kineskih filmskih umetnika, što mi je signal da film funkcioniše u sredini koju ja ne poznajem, kao ni većina naših autora. I pored dobrih političkih odnosa sa Kinom, mi imamo skromnu kulturnu razmenu sa tom zemljom. Svaka povratna informacija i emocija iz druge sredine jako mi znači, jer onda osećam da film prevazilazi uske granice ne samo naše zemlje, već zapadne kulture kojoj pripadamo, koliko god bili na njenoj margini.
U svom prvom filmu „Varvari“ bavite se tinejdžerima koje je društvo odbacilo i smatra ih varvarima. U „Oazi“ su ponovo u fokusu Vašeg interesovanja mladi neprihvaćeni u društvu. Šta Vas privlači takvim temama?
— Mislim da je većina ljudi zapravo društveno odbačena, samo što je možda u mojim pričama to eksplicitnije nego što mi ostali doživljavamo svakodnevno. Ja prikazujem primere koji obično ostaju skriveni od očiju javnosti, osim ako se ne nađu u crnoj hronici. Mora nešto loše da se desi da bismo čuli za te priče, ili moramo imati lični kontakt s tim ljudima. Ja sam imao ličnu vezu. U prvom filmu je u pitanju moj komšiluk, ljudi koji su meni bliski, a u drugom se radi o svetu koji dobro poznajem. Imao sam iz prve ruke iskustvo sa ljudima sa posebnim potrebama i tražio način da to izrazim kroz film. Interesovao me je taj skriveni svet. Radeći film nisam mislio da će taj svet unutar doma u jednom trenutku postati metafora sveta u kome trenutno živimo, da će svi odnosi iz filma moći da se tumače kao šira metafora sveta pandemije. Interesovale su me emocije junaka koji se nalaze u domu, instituciji, a sada smo svi institucionalizovani, hteli mi to ili ne. Cela situacija čini da retko možemo sami da donesemo bilo koju odluku koja se tiče našeg života. Taj prostor nam se sve više sužava. Svakog dana primamo poruke s televizije šta smemo, a šta ne. Živimo katastrofu „Kovid 1984“, samo što u tom velikom psihološkom eksperimentu dobrovoljno sudelujemo kao statisti.
Zaboravili smo na vredne male korake
Da li su Vas Vaši junaci naučili nečemu što Vam u ovoj situaciji može koristiti?
— Jesu, strpljenju. To je nešto na šta ne obraćamo pažnju. Naš život se toliko ubrzao da smo došli do tačke pucanja, tako da sada moramo strpljivije da sagledavamo sve. Osobe s posebnim potrebama, ti mladi glumci, prvi put su stali pred kameru i bila je ogromna nepoznanica da li će to dati rezultate. Uz njih sam naučio da je potrebno mnogo truda da bismo postigli rezultate i da su ti mali koraci zapravo veoma vredni. Naučili smo da koračamo brzo, pa te male korake ne primećujemo.
Kako je rad na filmu uticao na njih, da li je bilo teško izvući iz njih potrebne emocije, s obzirom da ne glume sebe?
— Moja ideja je bila da idem težim putem, da junaci koje odaberem ne glume sebe, nego uloge koje sam ja smislio, što je u startu dosta otežalo naš rad. Ispostavilo se da je to neotkriveno polje na kome zajedno tragamo. Film je maraton i ljudi koji godinama rade, često se izgube u procesu. Oni nisu osećali nikakav pritisak, tako da smo stvorili prostor gde možemo da probamo i grešimo. Najveća motivacija im je bila kada otkriju da mogu nešto što nisu znali da mogu. Onda im je bilo lakše da iz dana u dan ulaze u nove zadatke. Svakog dana iznova smo morali da pronalazimo emociju, motivaciju. Stalno na klackalici i svakog dana je bila borba. Uspeli smo i njihov trud se vidi na filmu. Ljudi to prepoznaju, zbog čega mi je drago.
Od rođenja obeleženi
Kakve su bile njihove reakcije na početku kada ste došli i izložili im svoju ideju, a kakve po završetku procesa?
— Ideja o glumi svima je delovala zanimljivo, ali kada su se suočili sa realnošću, da je to često dosadno i zahteva mnogo ponavljanja, brzo su odustajali. Dugo smo radili, pa se iskristalisala grupa koja je otkrivala svoje nepoznate talente i to im je bila motivacija da i dalje rade sa mnom. U obrazovanju osoba s posebnim potrebama koraci su mali, a ljudi često imaju malo strpljenja s njima. Kada vam neko celoga života govori da ne možete da se uklopite u zadate društvene okvire, to strašno demotiviše. Od rođenja ste na neki način obeleženi i stavljeno vam je do znanja da nešto ne možete. Nova znanja i talenti koje su otkrivali korak po korak, budili su u njima novu emociju i motivaciju. To je i nas iza kamere motivisalo. Snimanje filma je iscrpljujuće, naporno čak i za profesionalne glumce.
Za partnere su imali profesionalne glumce Gorana Bogdana i Marušu Majer. Kakva je bila interakcija između njih?
— Ideja je bila da profesionalni glumci budu potpuno uklopljeni u ambijent u kome rade i da ne postoji nikakva privilegovana pozicija. Kada svoje kolege početnike tretiraju isto kao i sebe, izgubi se napetost i nepotrebna bitka ega ispred kamere. Jako je zanimljivo kada se ukrste ljudi koji nikada nisu igrali i profesionalci s dugim karijerama. Mnogo uče jedni od drugih, prilagođavaju se i rezultat bude neobičniji stil glume nego onaj koji smo navikli da gledamo svakog dana — glumačke klišee, naučene i dobro uhodane gestikulacije.
Znači i oni su učili od mladih naturščika?
— Kada ispred sebe imate nekog ko je prirodan talenat i koji vas prati i inspiriše, to je za svakog glumca dobro. Prvo ga izbaci iz komforne zone, a onda ga motiviše da otkriva emocije i motivaciju, impuls, ritam koji proizvodi osoba pored vas i nadovezujete se na to. Mnogo puta se baš zbog toga desi nešto iznenađujuće u sceni.
Mora se promeniti percepcija
Život unutar Doma za decu ometenu u razvoju i u sličnim ustanovama skriven je od očiju javnosti i često postoji mnogo predrasuda o tome. Da li film kao što je „Oaza“ može uticati na promenu percepcije?
— Nadam se, ali ne verujem da je film dovoljan. Možda je samo korak ka tome, ali potreban je mnogo širi društveni ambijent. Mora mnogo više o tome da se govori i razmišlja, da se traže novi načini integracije. Problem je kriza ideja. Pomaka neće biti dok ne budemo imali ispred sebe ljude s posebnim potrebama, dok ih ne budemo sretali svakog dana, komunicirali s njima, učili jedni o drugima. Mi i dalje te ljude percipiramo iz perspektive milosrđa, što je pogrešno. Kada počnemo ravnopravno da gledamo ljude ispred sebe, moći će nešto da se promeni.
Iz svog iskustva rada i komunikacije sa mladima u domu u Sremčici koji je Vaš zaključak, šta je njima zapravo potrebno?
— Prvo da budu povezani sa zajednicom u kojoj žive. Drugo, edukacija nije na zadovoljavajućem nivou i potrebno je da budu šire društveno prihvaćeni, što se može ostvariti kroz posao. Osobe s posebnim potrebama se teško zapošljavaju. Poseduju mnogo talenata, a ostaju marginalizovani. Često mislimo da će sve to rešiti institucije, ali svi mi moramo da promenimo način gledanja na taj problem.
Kada ćemo film „Oaza“ gledati u Srbiji?
— Nadam se uskoro, ali su svi planovi neizvesni. Ne znamo šta će se desiti sledećeg dana i nezahvalno je planirati. Deluje da će ova godina nastaviti da nas iznenađuje i dalje. Ne vidim svetliji period ispred nas. Nadam se da će film uskoro biti prikazan, ako ne nastupi još jedan zimski san.
Pročitajte još:
