Bel epok — vreme glamura i raskoši, ali i nasilja i predrasuda
Baveći se životom francuskog lekara iz visokog društva, ginekologa koji je dao značajan doprinos razvoju te oblasti medicine, ali i čoveka vrlo intrigantnog i razuzdanog privatnog života, Barns se, zapravo, bavi periodom evropskog bel epoka, vremenom glamura i raskoši, u kojem su umetnici imali posebno mesto, ali i vremenom snobizma, nasilja, predrasuda i uskogrudosti.
Mirnodopski period koji je okončan Prvim svetskim ratom Barnsu je, kako je navela urednica u „Geopoetici“ Jasna Novakov Sibinović, poslužio kao osnova za sagledavanje našeg vremena i odnosa prošlosti i sadašnjosti.
„Barnsova knjiga o Poziju proširuje se u jednu edukativnu, znalačku priču o razdoblju bel epoka, koje ima mnogo paralela s našim vremenom. Ono što ga posebno interesuje, jesu umetnički, ali i seksualni aspekt tog vremena, blistavi krug Pozijevih savremenika, među kojima su bili Gi de Mopasan, Marsel Prust, Stefan Malarme, Oskar Vajld, kao i Sara Bernar, njegova pacijentkinja i ljubavnica“, rekla je Jasna Novakov Sibinović.
Bunt protiv sputane ksenofobije i nacionalnog šovinizma
Prema njenim rečima, Barns je, baveći se prošlošću pronašao „lek protiv današnje uznemirenosti koju je proizveo mazohistički izlazak Velike Britanije iz Evropske unije“.
„Ponirući u neverovatne umetničke i seksualne slobode u bel epoku, Barns je želeo da ispolji i pokaže bunt protiv današnje sputane ksenofobije i nacionalnog šovinizma. Baveći se odnosom Francuske i Velike Britanije u ovom periodu, ali i prožimanjem brojnih kultura evropskih zemalja, on prikazuje bel epok kao period velikog napretka i optimizma. To je, kako kaže, bilo doba velikog bogatstva, dominantne aristokratije, snobizma, doba dvoboja, ali i doba velike podrške umetnosti“, navodi urednik „Geopoetike“.
Barns, kako je navela, postavlja pitanje zbog čega se sadašnjost stalno plaši prošlosti i šta nam daje autoritet da joj sudimo, iako je ona pred nama uvek nema.
Čovek u crvenom ogrtaču — suptilni heroj
Za Samuela Pozija, slobodoumnog naučnika, čuvenog po svom komplikovanom privatnom životu, Barns se, kako navodi u svom delu, zainteresovao kada je 2015. godine posetio Nacionalnu galeriju portreta u Londonu i ugledao njegov portret u crvenom kućnom ogrtaču, ulje na platnu koje je 1881. naslikao Džon Singer Sardžent.
„Poza je otmena, herojska, ali je šake čine suptilnijom i nekako problematičnom. Nisu to šake pijaniste, ispostaviće se, već šake lekara, hirurga, ginekologa“, navodi Barns u knjizi.
Iako nije reč o klasičnom romanu, već o dokumentarnom štivu obogaćenom brojnim ilustracijama, fotografijama i reprodukcijama ličnosti koje su obeležile Pozijev život, Džulijan Barns je, kako ocenjuje prevodilac Zoran Paunović, pisac koji ume da napiše roman, čak i onda kada ne piše roman.
„’Čovek u crvenom kaputu‘ odličan je primer takve pripovedačke alhemije, to je priča sazdana najvećim delom od realnih, istorijski proverljivih činjenica koje bi pod perom manje velikog pisca lako mogle da bespovratno zalutaju u dosadu. Barns, međutim, pretvara te činjenice u nešto što je ne samo mnogo zanimljivije, već znatno verodostojnije od istorije, u raskošnu povest. Opčinjen istinitom pričom o francuskom lekaru, esteti i bonvivanu Samuelu Poziju, Barns svoju očaranost neodoljivo prenosi na čitaoca“, naveo je Zoran Paunović.
Dobitnik brojnih prestižnih literarnih priznanja i odlikovanja, Džulijan Barns je čitaoce osvojio romanima i zbirkama priča, među kojima su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u deset i po poglavlja“, „Bodljikavo prase“, „Engleska, Engleska“, „Ljubav itd.“, „Sto od limunovog drveta“, „Artur i Džordž“, „Ovo liči na kraj“, „Držati oči otvorene“, „Eseji i umetnosti“, „Šum vremena“ i mnogi drugi. Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.
