„Na Kosovu postoji kolektivna svest svih naroda o očuvanju kulturne baštine i spomenika, a politika pokušava da podeli tu baštinu po nacionalnosti, na srpsko i albansko.“
Perfidne poruke sa festivala Mirdita
Ova sasvim groteskna, ali nimalo naivna poruka sa nedavno održanog festivala „Mirdita — Dobar dan“ koji se u Beogradu održava od 2014. godine u nameri da predstavi aktuelnu kosovsku kulturnu scenu, očekivano, izazvala je reagovanje.
Takva ocena debate „Kosovo — Nasleđe sećanja“, održane u okviru festivala, ne može čitaoca da ne zapita kroz kakvu optiku to prištinski poslenici kulture gledaju na stvarnost koja ih okružuje. Od Bogorodice Ljeviške i dalje u garežu od paljevine, omotane bodljikavom žicom, crkve koja je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, do skorašnjeg jedva zaustavljenog „poduhvata“ tamošnjih vlasti da grade magistralni put kroz zaštićenu zonu manastira Visoki Dečani, takođe na Uneskovoj listi.
Kosovska kulturna baština kao politički koncept
Po oceni igumana manastira Visoki Dečani Save Janjića, otvaranjem teme „kosovske kulturne baštine“ promoviše se novi politički koncept baštine koji upravo stvara nove podele. Pokušaji da se baština Srpske pravoslavne crkve (SPC) negira kao srpska i proglasi za kosovsku, direktna su posledica strategije albanizacije celokupne baštine na Kosovu i Metohiji, smatra on.
„Iako se na ovom skupu navodno kritikuje politizacija baštine, promocijom ideje ’kosovske baštine‘ stvara se još veća podela i promoviše novi politički koncept baštine koji suštinski relativizuje njen identitet i istoriju, koja je obimno dokumentovana u istorijskom i arhivskom materijalu od srednjeg veka naovamo“, ističe iguman manastira Visoki Dečani.
Ukazujući na to da može isključivo da se govori o „baštini na Kosovu“, jer postoje srpska, albanska, osmanska (turska) i druge baštine koje treba da budu poštovane od svih, Janjić smatra da su nakon 20 posleratnih godina uništavanja svetinja SPC i njihove diskriminacije, neophodni i novi, specijalni modeli zaštite uz međunarodne garancije. On smatra da bi to pitanje trebalo da bude zvanično otvoreno i u Briselskom dijalogu.
Pametna nadogradnja opasne ideje
Nekadašnji ambasador Srbije u Unesku Tanasković, za vreme čijeg mandata je Kosovo u više navrata neuspešno pokušavalo da postane njegov član, smatra da ozbiljne poruke Janjića koji uvek govori s velikim poznavanjem stvari i procesa na KiM, treba primati sa dužnom pažnjom.
Otac Sava je razložno ukazao na to da je na kontroverznom festivalu „Mirëdita. Dobar dan!“, bila reč o „promovisanju novog političkog koncepta baštine“, kaže Tanasković za Sputnjik.
On podseća da tendencija da se ukupna kulturna baština na KiM proglasi kosovskom nije nova, ali i smatra da ovaj novi koncept „zajedničke baštine“, međutim, ide dalje i pametnije od prethodnih. Ti raniji pokušaji da se univerzalno vredni spomenici srpske kulturne i duhovne baštine i središta živog verskog života na KiM falsifikatorski proglase albanskim u smislu nekakvog njihovog izmistifikovanog istorijskog prava iz prednemanjićkog perioda, za šta nije moguće izneti nikakve ozbiljne argumente, bili su neproduktivni, napominje naš sagovornik.
„Zalaganje za afirmisanje svesti o tome da celokupno kulturno nasleđe na KiM nadpolitički pripada svima koji danas žive u paradržavi ’Kosovo‘, bez obzira na njegov civilizacijski identitet i istorijsku pripadnost, može delovati privlačno, ali ono je u situaciji nerešenog političkog statusa teritorije objektivno otete od Srbije, afirmisanja velikoalbanskog nacionalističkog projekta i obespravljenosti srpskog življa, posebno južno od Ibra, poziv da se sadašnje neodrživo stanje politički prihvati kao definitivno. Zato to i jeste politički, a ne kulturni projekat“, objašnjava Tanasković.
Slatkorečive floskule
Taj projekat se, kako napominje, oslanja o stav da kulturna dobra na teritoriji jedne države u administrativnom smislu pripadaju nadležnosti te države. Na tom principu je, podseća on, zasnovana i sistematizacija svetskog kulturnog nasleđa u Unesku, tako da bi, kad bi „Kosovo“ postalo član ove organizacije, sveukupna kulturna baština na njegovoj teritoriji bila sistemski vođena kao da u državnom smislu pripada „Kosovu“. Zato je, ističe on, Prištini toliko i stalo da „osvoji“ Unesko i zato se tome mora pružati odlučan otpor.
„Slatkorečivost albanskih učesnika sa ’Kosova‘ na kulturnom festivalu ’Mirëdita‘, o tome da tamo ’postoji kolektivna svest svih naroda o očuvanju kulturne baštine i spomenika‘, obične su prazne fraze i floskule koje nemaju veze sa dominantnom atmosferom i stanjem duha u albanskoj zajednici na ’Kosovu‘“, ocena je Tanaskovića.
Za lažnost tih floskula koje nekima u Beogradu, ali i mnogima u svetu, predstavljaju muziku za uši, svakodnevno ima potvrda u manifestovanju netrpeljivosti prema objektima srpske pravoslavne baštine, kao nepomerljivim belezima i simbolima viševekovnog srpskog prisustva na KiM, ističe nekadašnji ambasador u Unesku i univerzitetski profesor dr Tanasković.
A Ljeviška i dalje u žicama
On podseća da je odličan poznavalac situacije na „Kosovu“, italijanski autor Andrea Lorenco Kapusela nedavno na portalu „Evropski Zapadni Balkan“, povodom tvrdnji istoričara dr Bedrija Muhadrija, objavljenim u novinama „Koha ditore“, u ozbiljnom analitičkom članku zaključio da je osporavanje srpskog identiteta najvrednijeg dela kulturnog nasleđa na „Kosovu“ anahronizam i da je besmisleno. Otuda i njegov zaključak da u sadašnjim opštim, a pre svega političkim okolnostima nije opravdano ni insistirati na nekakvom kulturnom zajedništvu višeg civilizacijskog reda.
A upravo na to smera „novi politički koncept“ kosovske kulturne baštine, na šta je ukazao i otac Sava Janjić, kaže naš sagovornik.
„Mora se tačno znati šta je objektivno čije, a ono što je objektivno ugroženo, mora se delotvorno čuvati ustanovljavanjem ’novih, specijalnih modela zaštite, uz međunarodne garancije‘, o čemu bi se moralo razgovarati i u Briselu, ukoliko je tamo uopšte moguće o bilo čemu konkretnom i ozbiljnom razgovarati. Poslednje izjave gospodina Lajčaka i brutalna otvorenost nekih nemačkih diplomata ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam“, zaključuje Tanasković.
I ne bez ironije dodaje:
Bogorodica Ljeviška ostaje u žicama. Možda bi se naredni kulturni festival „Mirëdita. Dobar dan!“, kao pokazna vežba dobre volje, mogao održati baš u Prizrenu?
