Nedavno je objavljeno treće izdanje knjige „Fazoni i fore“, proistekle iz popularnog televizijskog formata, čiji je autor pesnik Ljubivoje Ršumović. Sadržaj knjige odgovara naslovu, pa je tako pred čitaocima obilje šala i viceva, uz mnoštvo duhovitih ilustracija, koji mame osmeh deci, ali i odraslima.
„Kada su novinari pitali Duška Radovića kako treba pisati za decu, on je odgovorio. 'Kao za odrasle, samo mnogo bolje'. Kroz šalu, kroz lepu situaciju, kroz priču deci treba ugraditi u svest neku lepu pouku, pomoći im da razreše neku moralnu dilemu, opisati im i objasniti neku situaciju. To je veština“, kaže Ljubivoje Ršumović, objašnjavajući šta je ključno u uspešnom u vaspitavanju mladih ljudi.
Preterujemo u maženju svoje dece
Prošlo je više od četvrt veka od kada ste počeli da stvarate čuvene „Fazone i fore“. Mnogo se toga promenilo za sve to vreme. Kako Vidite te promene, na koji su način situacije iz svakodnevnog života i društvene promene uticale na Vaš rad, koliko ste se prilagođavali novim generacijama, koji su sada najveći problemi i dileme mladih ljudi?
- Sada je, naravno, glavni problem ova korona koja nas je, zapravo, ošamarila i rekla nam: Ej, narode, ljudi, ljudi na čitavom svetu, opametite se! Dajte malo, razmišljajte globalno, a radite lokalno. To je parola, ali je dobra. Malo smo se svi razmazili, malo smo se uljuljkali. Najviše su se razmazili Amerikanci, odavno, a sad su se i Kinezi razmazili, pa i Rusi... pa onda i mi, Srbi, žapci koji su videli da se konji kuju, pa bismo i mi hteli malo da se razmazimo... Život je opasna pojava, smrtonosna. To uvek treba imati u vidu.
Da li mnogo mazimo svoju decu?
- Preterujemo! Jednom sam rekao da su se u selu, u patrijarhalnom selu, u kakvom sam ja rođen, rađali ljudi, a u gradu se rađaju kućni ljubimci. Naravno, i u selu rađaju mamine maze, a u gradu vredni i pametni mladi ljudi, ali generalno je to tako. Ja mnogo toga umem da uradim, naučio sam mnogo toga da napravim rukama, pogotovo od drveta. Pravim drvene kašike, čiviluke, volim da obrađujem drvo. To sam naučio u Ljubišu, na Zlatiboru, od svog oca i od komšija. U selu koje nije imalo puta, struje, televizije, moralo je mnogo da se radi. Moj otac je bio i kovač, i stolar, i tapetar, i graditelj, na kraju sudija za prekršaje u opštini... Kada je trebalo strugati građu za mješanu – sušaru za šljive i kruške - on je to radio. Kada je trebalo kositi, on je brata i mene, s 13 i 12 godina, učio da kosimo. Napravio nam je kose s kosištima koja odgovaraju našem uzrastu. Tako ja i dan-danas svoju okućnicu kosim sam. Brat i ja smo s ocem normalno kosili naše livade, nismo morali da tražimo pomoć u selu.
Imate li razumevanja za današnje roditelje koji nemaju vremena da se posvete deci, nego im u ruke trpaju mobilne telefone ili kompjutere? Da li su umor i preopterećenost obavezama i brigama samo izgovor, odnosno da li nakaradni sistem oblikuje naše ponašanje, ili naše ponašanje vodi ka nakaradnom sistemu?
- Sistem preko nas malu decu deci pravi, da kažem kolokvijalno. Sistem nas uči da moramo da radimo, i muž i žena. Roditelji tako ostavljaju decu zabaviljama, učiteljima, vaspitačima, ostavljaju ih mobilnim telefonima i kompjuterima, pa i ulici. Ne znam kako to rešiti, guramo nekako, ali imam utisak da mnogo grešimo. Mnogo se greši, i u vaspitnom, i u svakom drugom pogledu.
Detinjstvo na selu mi nikada nije bilo dosadno
Deca se danas veoma često žale da im je dosadno. Da li je Vama kao detetu ikada bilo dosadno?
- Nikad, zato što nas je život u selu u kojem sam odrastao, terao da s pet ili šest godina, izgonimo stoku na pašu, da vodimo računa o jaganjcima i ovcama, da ih čuvamo. Doduše, uvek je i baba išla s nama dok je bila živa, pa smo mi njoj pomagali, vraćali ovce, trčali, jer smo bili mladi i jaki i morali smo negde energiju da potrošimo. U selu se to događalo. Mladi ljudi su dobijali odgovornost kako rastu.
Svaka pedagoška doktrina pada pred ličnim primerom. Lični primer nije kažnjavati decu tako što ćemo ih poslati u magareću klupu u školi, ili u ćošak, okrenutog od svojih drugara. Imao sam priliku sedeći u nekakvim prosvetnim komisijama za učenike nižih razreda da čujem jednog učitelja koji se krajem 20. veka zalagao za prut kao vaspitno sredstvo. Tvrdio je da ga je iskustvo naučilo da se deca najbolje dovode u red prutom koji stoji pored katedre ili table. Ne znam gde je on učio, na kom učiteljskom fakultetu i da li on zna šta uopšte znači poverenje, drugarstvo s tim mladim ljudima, da li zna da učitelji i profesori moraju celog života da uče. I da uče druge. To je vrlo težak i odgovoran posao. Ne može on biti učitelj s batinom u ruci. To samo znači da će ga u jednom trenutku ta deca sačekati s batinom negde iza ćoška, što se događa vrlo često.
Džeronimo i Milosrdni anđeo u kapitalističkoj avanturi
Kako razumete ovo današnje vreme kada je reč o deci? Da li ste zabrinuti zbog dece koja se školuju onlajn, koja odrastaju uz maske i telesnu distancu? Da li ovo što nam se sada događa posmatrate samo kao jedan prolazni trenutak u istoriji, ili verujete da iza svega toga stoji neka velika promena globalnog društvenog poretka?
- Ima tu raznih ideja, o kojima, naravno, i ja razmišljam. Jedna od njih je da virus nije stigao iz prirode, nego da ga je smislio čovek. To je sasvim moguće. Postoji i vrlo tragična ideja o tome da je planeta Zemlja već prenaseljena i da je potrebno da populacija bude smanjena na, recimo, pet milijardi. Dakle, tri milijarde ljudskih bića bi trebalo nekako ukloniti s planete Zemlje. To je katastrofično i suludo i ja prosto ne volim i ne mogu da verujem u tu ideju. Tu je, naravno, i grabež, kapitalistička avantura u kojoj se zbog profita i ličnih interesa obaraju režimi, rasturaju gradovi, zemlje. Zbog nekog nadmetanja sa suprarnicima ubijaju se ljudi, a ubilačkim akcijama se daju neka simbolična, pacifistička imena. Gadafijevu decu i unuke nisu ubili Amerikanci nego „Džeronimo“, legendarni poglavica naroda koji su Amerikanci genocidom potpuno gotovo istrebili. Džeronimo je kriv, a ne Amerika! Nisu Amerika i NATO bombardovali Srbiju i Jugoslaviju nego „Milosrdni anđeo“. Vidite koliko tu ima cinizma i siledžijske arogancije. Kako se boriti protiv toga? Nisam čak u stanju ni da smislim neki odgovor.
Današnja deca odrastaju uz mobilne telefone, kompjutere, ekrane raznih vrsta i navikavaju se od malih nogu da budu praćeni i da im je pažnja uvek zaokupljena. Da li će oni umeti da prepoznaju ideale koji su ranije bili vidljiviji, da li će znati šta je to sloboda – u delovanju, odlučivanju, pogledima na svet, upravljanju svojim životom? Hoće li umeti da budu odgovorni za sebe i za druge?
- Naravno da me sve to plaši. Plaši me kao pre 20 ili 30 godina kada sam postao svestan šta je heroin. Potpuno sam svestan šta je mobilni telefon s ugrađenim čipom, lična karta sa čipom. Ono je bila jedna zavisnost, ovo je druga zavisnost. Potpuno smo u kontroli, registrovani kao jedinke, kao takozvani objekti. U kriminalističkim filmovima i serijama često vidite da iz neke laboratorije prate nekoga i kažu, recimo, da je objekat sada skrenuo na auto-put. Kao u kompjuterskoj igrici.
Prva životna navika treba da bude knjiga!
Ipak, Vaša poezija i sve ono što ste napisali i snimili za decu i dalje je zanimljiva novim generacijama. S ogromnim zadovoljstvom sam gledala dete koje je sat i po vremena posvećeno i zaokupljeno čitalo zbirku Vaših pesama i ne pomišljajući na mobilni telefon, kompjuter ili televizor.
- Svojevremeno smo predlagali da mladi bračni parovi na venčanju dobijaju na poklon biblioteku, recimo, od opštine u kojoj se venčavaju, ili od kuma... Tu biblioteku bi činile pesme Duška Radovića, Aleksandra Vuča, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i svih nas... Ideja je bila da njihova buduća deca prvo što vide budu knjige, da prvo što čuju budu priče ili pesme koje se čitaju iz knjige. To je odgovor na pitanje kako danas da vaspitavamo decu. Nemam ništa protiv mobilnih telefona i kompjutera, ako su u našoj službi. I ja koristim kompjuter kao pisaću mašinu, kao poštara. To je u redu. Ipak, uz to mora ići knjiga. Knjiga postoji hiljadama godina u raznim oblicima i ne može se uporediti s televizijom i drugim medijima koji ljude drže prikovane za ekran. Knjigu uvek možeš da ostaviš na stranu i da joj se kasnije vratiš, ili, ako ti se nešto veoma dopada, da pročitaš više puta. Ako dete naviknemo na mobilni telefon, onda će ono više voleti mobilni telefon nego knjigu. Ako ga navikemo na početku na knjigu, ono će se, kako raste, navići i na mobilni telefon, ali će koristiti i jedno i drugo.
