Novi Sad danas slavi 76 godina od oslobođenja od fašizma. Sputnjik je tim povodom razgovarao sa jedinim tenkistom Srbinom, koji je kao pripadnik Sovjetske armije učestvovao u borbama za oslobođenje naše zemlje od fašista.
Srbin tenkista u Sovjetskoj armiji
Milan Runić, nekadašnji profesor i dekan Tehnološkog fakulteta u Zrenjaninu, iako ima 93 godine, savršeno se seća i prenosi nam neke od najvažnijih događaja u istoriji ovih prostora.
Bio je srednjoškolac kada su mađarske okupacione snage ušle u Novi Sad. Upali su u dvorište njegove kuće, od smrti ih je spasao otac koji je govorio mađarski i bio rezervista austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu.
Tada je sedamnaestogodišnji Runić napustio Novi Sad i sa majkom otišao u Kruševac. Partizani su tokom jedne akcije ubili više desetina nemačkih vojnika. U odmazdi, Nemci su nasumično hapsili, odvodili na streljanje. Gimnazijalac Runić je pobegao na selo i priključio se partizanskom pokretu.
U Crvenu armiju zbog ruskog
Negde kod Zaječara sreo se sa jedinicama Crvene armije. Bio je dobar đak i znao je ruski, tetke su bile udate za Bele Ruse, to je presudilo da im se pridruži.
„Glavni me je pitao da li znam trigonometriju, tad sam bio sedmi razred gimnazije, rekoh znam, kako da ne znam. Kaže, nama trebaju tenkisti, to je bila tenkovska divizija, kaže, ti bi mogao da budeš nišandžija tenka T34. Obučili su me za to u prolazu, za jedan sat“, kaže Runić.
Prva bitka u kojoj je učestvovao desila se između Čačka i Kraljeva, Nemci su pokušali da Rusima preseku front. Odlično se snalazio u tenku. Vozač je, kaže, bio Uzbekistanac, komandir tenka koji je poginuo na Avali, a on preuzeo komandu, bio je Rus. U posadi je bilo i Kirgistanaca, uskoro je dobio i oficirski čin, kao komandir tenka.
Rus mi je spasio život
Sećanja jednog od retkih živih svedoka Drugog svetskog rata još su sveža. Posebno ona najlepša, sećanja na ruske vojnike.
„Nikada sa ljudima nisam imao odnos kakav sam imao sa Rusima. Bila je u logistici neka Serženci Nataša, svaka je jedinica imala logistiku, ako pogode tenk, oni ga vuku na popravku. Ta Nataša je tražila od komandanta bataljona da ja budem na ručku u oficirskoj menzi. A mene je bilo sramota od Rusa. Bio sam jedno dva puta, a nisam više ni mogao. Išlo se iz bitke u bitku, nisam imao vremena da se bavim nečim drugim“, priseća se sovjetski tenkista iz Novog Sada.
On dodaje da je odnos sa Rusima i njihov međusobni bio mnogo bolji nego među ljudima u našim jedinicama, a on je sa partizanima bio dva meseca, ali ih je i usput sretao. Jedan Rus mu je i život spasao, tokom borbi za oslobođenje Beograda.
„Ja sam izašao iz tenka, a jedan Nemac je pucao sa drugog sprata puškomitraljezom. On se bacio, legao na mene da me ne pogodi. On je bio vodnik, sa drugog tenka. Pitao me ko sam, ko mi je mati, kome da kaže da sam poginuo, mislio je da sam pogođen“, priča nam Runić.
Preko Starog savskog mosta odmah posle Zarića
Naš sagovornik je direktno učestvovao i u jednom od najvažnijih delova operacije oslobođenja glavnog grada, u akciji spasavanja Starog savskog mosta.
„To je bio jednini most kojim smo mogli preko Save. Moj tenk je bio prvi, ispred nas su bili mineri. Taj čovek Zarić pomogao je da se most razminira, došao je čamcem. Ja sam s njim malo razgovarao, dok nismo prešli preko.“
Da su Sovjeti tada otišli na Kosovo, bilo bi drugačije
U drugom delu svoje „Knjige sećanja“ koja uskoro izlazi iz štampe, naš sagovornik se posebno bavi Kosovom i Metohijom, jer, kako kaže, današnji događaji u južnoj srpskoj pokrajini vezani su upravo za ono što se dešavalo na kraju Drugog svetskog rata.
„Trebalo je da idemo na Kosovo, ta moja jedinica, ali je Tito to zabranio, o tome sam pisao u knjizi. Meni je upravo moj stariji poručnik rekao, Runiću, ne možemo na Kosovo. Mi nismo smeli da uđemo ni u Hrvatsku. Naredio je, pošto su to tražili oni koji su bili na Sremskom frontu, da sa tenkovima probijemo front, da to uradim ja, sa tri tenka, ali da se vratim nazad.“
Demobilisan je iz jedinice Sovjetske armije 1946, prešao je, kako kaže, u našu. Posle toga je bio na Kosovu. Kaže da je i tada bio svedok događaja koji su uticali na današnje stanje na jugu zelje, o kojima se i dalje malo govori.
„Tamo su se pobunili Šiptari, trebalo je da idu na Sremski front. Nedovoljno se govori o tome da su se oni masovno pridružili Italijanima i Nemcima.“
Preživeo i Goli otok
Zbog svojih političkih stavova završio je na Golom otoku. Posle nekoliko meseci maltretiranja, jedan vojvođanski oficir Udbe obavestio ga je da će biti premešten iznad Novog Vindolskog, gde su se rušila stabla za potrebe pilane. Taj rad ga je spasio.
Po povratku 1951. trpeo je posledice etikete golootočanina, posvetio se nauci, godinama kasnije dobio je i zasluženo mesto dekana.
Sudskom rehabilitacijom država je donekle popravila štetu nanesenu ugledu. Međutim, Rusija pamti svoje heroje, Milana Runića odlikovala je čak pet puta. Prvu medalju veterana dobio je 20. marta 1995, kada je ambasada Ruske Federacije obeležila 50 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu.
Žali što nakon rata nikada više nije sreo drugove iz Rusije i bivših sovjetskih republika sa kojima se borio za život u slobodi.
„Najbliskiji sam bio sa jednim starijim poručnikom, dao mu je adresu u Moskvi, da ga potražim. To sam i uradio 1969. godine, vodio sam studente u Rusiju, ali bilo je kasno, ratni drug iz Moskve umro je godinu dana ranije, ipak, video sam se sa njegovom ćerkom“, kaže na kraju razgovora za Sputnjik jedini Srbin tenkista, pripadnik Sovjetske armije.
