Milivojević objašnjava i da u oba sporazuma postoje odredbe različitog tipa, koje da bi se primenile u praksi, podrazumevaju i angažovanje određenih resora.
Kako za potrebe Vašingtonskog sporazuma Priština mora da amandmanima i drugim aktima dopuni i prilagodi svoj Ustav sa stavkama iz sporazuma, tako bi trebalo da uradi i sa odredbama iz Briselskog sporazuma i tačkom koja se odnosi na formiranje Zajednice srpskih opština.
Priština ignoriše ZSO
„Po validnosti i Vašingtonski i Briselski sporazum su ravnopravni. Ali, očigledno je da Priština smatra da je u političkom smislu za njih sporazum iz Vašingtona prihvatljiv i da odgovara njihovim interesima, pa zato i postoji politička volja da se taj sporazum primeni. S druge strane, jasno je da kada je reč o ZSO oni nemaju nameru da taj deo sporazuma iz Brisela primene. Ovo je čist primer da su Ustavni sud i njegova odluka o ZSO samo izgovor, iako postoji ista obaveza da se Briselski sporazum, kao i sada Vašingtonski, mora ugraditi u sistem i da se primeni“, objašnjava Milivojević.
Problem nije procedura
Reč je o političkoj volji, dodaje on, a ne o tome da li postoji ili ne instrument da se neka obaveza sprovede.
„Jedina razlika između ova dva sporazuma je u tome što za ZSO u Prištini nema političke volje za primenu, jer ne žele da putem određenih propisa i zakona ugrade u svoj sistem taj deo, iako je to napisano u delu Briselskog sporazuma iz 2015. godine u tački tri, da će vlada Kosova doneti rešenje kojim će sprovesti prvi sporazum iz 2013. Dakle, postupak je prost, donese se odluka, usvoji se novi zakon i primeni se“, kaže Milivojević.
Drugim rečima, Priština nema problem sa procedurom, naglašava on, jer ona postoji, ali postoji različit stav i različit tretman kada je reč o sporazumu iz Vašingtona i onog iz Brisela.
„Očigledno je da Priština ne želi da primeni Briselski sporazum, ali želi da primeni Vašingtonski sporazum, što pokazuje i koliko je Vašington u stanju da izvrši pritisak na Prištinu, a koliko s druge strane EU to nije“, navodi naš sagovornik.
Šesnaest tačaka 16 odgovora
U prvim tačkama prištinskog plana za sprovođenje ovog sporazuma navedene su akcije vezane za izgradnju auto-puteva i železnica koje povezuju Beograd i Prištinu. Predviđeno je da se projekti realizuju uglavnom putem zajmova.
U petoj tački preuzima se obaveza prema kojoj će Priština učestvovati u aktivnostima „mini-Šengena“, tako što će se uključiti na sledeći sastanak lidera.
Sedma tačka bavi se najosetljivijim pitanjem sporazuma, oko koje ima najviše sporenja na Kosovu, jezerom Gazivode. Vezano za ovu tačku u planu piše da će „kancelarija premijera i Ministarstvo ekonomije i zaštite životne sredine pružiti neophodnu saradnju američkom Ministarstvu za energetiku i drugim jedinicama vlade SAD uspostavljanjem radne grupe za studiju izvodljivosti“.
Pristali i da ne lobiraju, ali ne i na ZSO
Kako se dodaje, radna grupa će se usredsrediti na utvrđivanje postojeće tehničke raspodele resursa jezerskih voda, istraživanje mogućnosti za poboljšanje jezerske infrastrukture, optimizaciju vodosnabdevanja, omogućavanje upotrebe u druge svrhe (npr. navodnjavanje, za piće), „obezbeđivanje da svaka preporuka ili predlog u studiji ne bi trebalo da ugrozi postojeću upotrebu vode“.
Plan otkriva da Vašingtonski sporazum predviđa i izmenu Zakona o verskoj slobodi, kako bi se „sprovela posvećenost kosovskog premijera Avdulaha Hotija u vezi sa dodatnom zaštitom Srpske pravoslavne crkve“.
Takođe je navedeno i da će Ministarstvo spoljnih poslova izdati cirkularno pismo za sve institucije, da povuku sve prijave i u kojem se navodi da se u periodu od godinu dana tzv. Kosovo neće prijavljivati za članstvo u međunarodnim organizacijama.
