Predstava „Čitač“ koja će biti premijerno izvedena 24. oktobra na sceni Beogradskog dramskog, jedna je od najpoznatijih priča o preispitivanju prošlosti, ali i lične odgovornosti. Liješević kaže da je ona i svojevrsna potvrda da o prošlosti još uvek ne postoji jedinstven stav.
„Ne samo da ne postoji jedinstven stav o ratovima koje pamtimo, nego ni o Prvom i Drugom svetskom ratu, čak ni u našem regionu“, smatra reditelj nagrađivanih predstava „Elijahova stolica“, „Brašno u venama“, „Upotreba čoveka“…
Drama „Čitač“, rađena po motivima romana Bernharda Šlinka, u dramatizaciji Fedora Šilija i Liješevićevoj režiji, priča je o tinejdžeru Mihaelu koji stupa u strasnu vezu sa 20 godina starijom Hanom Šmic i ta veza traje sve dok ona ne nestane iz njegovog života. Sedam godina kasnije kao student prava odlazi na suđenje nadzornicama u logoru Aušvic i na optuženičkoj klupi vidi svoju najveću ljubav. Tada počinje u njemu borba kakav stav da zauzme, kako da se nosi sa činjenicom da je ona počinila zločin, istovremeno pokušavajući da je i razume i osudi.
Pokušavam da shvatim kolektivne traume i da zauzmem stav
„Meni je uvek najvažnije da iščitam vreme u kome živimo i problem koje ono nosi, moj doživljaj ovog vremena. Kada svoje vreme pronađem u nekom materijalu, motive koji su i danas prisutni, onda sam spreman da počnem to da radim, bilo da se radnja dešava u carskoj Rusiji ili nekom drugom vremenu“, objašnjava reditelj.
On naglašava da želi da govori o onome što je ljudima danas važno, što ih se tiče.
„To je moj pokušaj da shvatim vreme u kome živim, sopstvenu prošlost, kolektivne traume i da zauzmem pravi stav prema tome. Mislim da je svaki moj rad zapravo dijalog sa samim sobom ili bar pokušavam da to bude — dijalog sa suprotstavljenim stvarima unutar mene“, pojašnjava Liješević.
Osnovni razlog da prihvati roman Bernharda Šlinka, kako objašnjava, jeste taj što se radnja dešava 15, 20 i 25 godina posle Drugog svetskog rata, a njegovi junaci se nalaze u, kako primećuje, „istoj poziciji u kojoj se mi danas nalazimo“.
Liješević podseća da se ceo region uzburka kad god se primakne neki praznik koji slavi nečiju pobedu.
„Javnost se oštro podeli na jedne koji misle da to treba slaviti i druge koji smatraju da to ne sme da se slavi. I dalje se rađaju generacije koje piju te traume od svojih roditelja i žele da se svete za nešto što se desilo pre 100 godina. To su teme koje mi je ovaj roman otvorio i način na koji svoje vreme iščitavam u njemu“, objašnjava reditelj.
Kroz suočavanje sa krivicom obnavljamo ljudskost
Jedna od tema Šlinkovog romana jeste i pokušaj mlade generacije da se nosi sa nasleđem svojih očeva — nasleđem rata, zločina, grobnica i logora, u čemu nisu učestvovali, ali krivicu nose.
„Karl Jaspers kaže da kolektivna krivica ne postoji i da krivica ne mora da bude teret, nego zadatak ponovnog obnavljanja ljudskosti. Kroz suočavanje sa krivicom, obnavljamo ljudskost u sebi. Stojimo zagledani u ništavilo i prepoznajemo ga“, navodi Liješević.
Reditelj predstave „Čitač“ citira oca glavnog junaka koji kaže: Mi smo vaspitavani za poslušnost, ali i za izbegavanje odgovornosti.
„Odgovornost je zadatak svakog od nas, nešto što se gradi vremenom. To je sposobnost da se odgovori na situaciju u kojoj se nalazimo. Odgovornost traži zrelost i unutrašnju snagu i to smatram da bi trebalo da se prenosi transgeneracijski. Kod nas se transgeneracijski prenose samo traume, a u ovom romanu imamo dobar primer kako se prenosi odgovornost“, ističe Liješević.
Obrazovanje nam, naglašava Liješević, može uliti tu odgovornost.
„Pisac nam nudi odgovor šta nam može pomoći, šta nas može promeniti, šta nam može uliti odgovornost. To je opismenjavanje i obrazovanje. Knjige i čitanje su njegov odgovor na pitanje kako da uznapredujemo kao društvo. Mihael Berg na dan kada je Hana trebalo da izađe iz zatvora, a zapravo se ubila, ulazi u njenu ćeliju i pronalazi knjige Prima Levija, Eli Vizel, Tadeuša Borovskog i Hane Arent. To su pisci koji govore o Holokaustu, logorima, čuvarima logora, a neki poput Prima Levija su i sami iskusili logor. Njih je Hana čitala i shvatila da ’radila sam svoj posao‘ nije objašnjenje, nego da je odgovorna za smrt ljudi. To je iskorak ne iz nepismenosti u pismenost, nego iz nesvesti u svest, iz neodgovornosti u odgovornost. Ova predstava je priča o sticanju odgovornosti“, navodi Liješević.
Jedno od ključnih pitanja glavnog junaka jeste da li je moguće i razumeti i osuditi zločin i zločinca koji nam je blizak.
„Ako se odgovor traži, to je već određena odgovornost. Siguran sam da dolazak na cilj nije toliko važan, koliko put do cilja“, smatra reditelj.
Glavne uloge u „Čitaču“ igraju Marko Grabež i Mirjana Karanović, a u ansamblu su i Slobodan Boda Ninković, Jadranka Selec, Milica Zarić i Ivan Tomić.
Liješević otkriva da se priprema za režiju predstave „Rat i mir“ u Narodnom pozorištu, ali kaže da nije siguran da li će do toga i doći.
„Kao da se obistinila ona engleska poslovica: ’Kako da nasmeješ Boga? Samo pravi planove‘. Toliko je planova bilo i sve je dovedeno u pitanje. Nadam se ipak da će biti ’Rata i mira‘.“
