Kako je rekao, Jermenija mogla da izbegne sukob da je „predala svoje teritorije i pristala na neodređeni status Karabaha, na neodređeno vreme, uz odsustvo mehanizma za dalju korekciju statusa“.
Prema njegovim rečima, nije se uspelo postići prihvatljiv dogovor oko statusa Karabaha. Poslednja prilika za to, prema rečima Pašinjana, postojala je 2011. godine u Kazanju, gde je održan samit Rusije, Azerbejdžana i Jermenije, koji je završen bez postizanja sporazuma o osnovnim principima rešavanja situacije u regionu.
„Može li rat da reši pitanje statusa Karabaha? Da, ako se postigne uspeh u ratu. Možemo li postići uspeh u ratu? Da, ako usredsredimo svoj nacionalni potencijal oko ovog cilja i iskreno i požrtvovano idemo ka njemu“, istakao je premijer Jermenije.
Sukob u Nagorno-Karabahu
Borbe na kontakt liniji u Karabahu počele su 27. septembra. Baku i Jerevan međusobno se optužuju za izbijanje sukoba. U Jermeniji je objavljeno ratno stanje i opšta mobilizacija. U Azerbejdžanu je uveden policijski čas i delimična mobilizacija.
U Moskvi su 9. oktobra održani pregovori ministara spoljnih poslova Jermenije i Azerbejdžana koji su trajali više od deset sati i završeni su usvajanjem sporazuma o prekidu vatre od podneva 10. oktobra u humanitarne svrhe radi razmene ratnih zarobljenika i drugih pritvorenih osoba i tela mrtvih. Međutim, istog dana strane su počele da se međusobno optužuju za kršenje primirja.
Drugi pokušaj organizovanja humanitarnog prekida vatre bio je u noći između 17. i 18. oktobra, ali već nekoliko sati nakon što je primirje stupilo na snagu, Jermenija i Azerbejdžan izjavili su da ga druga strana nije ispoštovala.
Pročitajte još:
