Ulazimo u ulicu koja je nekada imala naziv Srpska, tu u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice žive jedine tri Srpkinje, igumanija, mati Teoktista, mati Joanikija i iskušenica Vasilija.
Čekaju nas, malo ko im dolazi, vire iza kapije, ograđene zidovima i bodljikavom žicom.
Manastir okružuju kuće i višespratnice sa čijih prozora se porta vidi kao na dlanu. Osvrćemo se, imamo utisak da su mnoge oči uperene u nas. U porti je kućica, iz nje nam je kosovski policajac samo klimnuo glavom. Odnos monahinja prema njemu ilustruje i kako smo mi dočekani.
„I oni su samo ljudi. Odnesemo im doručak, ručak. Raduju se. Da je sreće da možemo i nešto više da napravimo za njih. Ponekad odnesemo one mekike. Joj, kaže, što sam slatko jeo ono sa sirom, domaće“, priča nam mlađa monahinja Joanikija, koja je napustila mir i izobilje u Nemačkoj i po Božijem pozivu došla na raspeto Kosovo.
Mati Teoktista, nekada stasita Crnogorka, jedva se kreće, muke kroz koje je prošla poslednjih 20 godina savile su joj leđa, ali oči su pune života, ljubavi.
Svoj manastir, u kome živi više od šest decenija, nije napustila ni u vreme NATO i albanske agresije 1999. godine. Ostala je i prihvatala izbeglice, žene i decu koji su bežali sa juga, iz okolnih mesta nedaleko od albanske granice.
I pored pomoći italijanskih vojnika, strepele su. Pripadnici terorističke OVK pokušavali su da preskoče ogradu. Bacili su i bombu.
Kad je crkva eksplodirala…
Mati Teoktista priča kako je minirana nova crkva na centralnom trgu u Đakovici, glas joj podrhtava, kao da je juče bilo.
„Došla kod mene njihova deca, lepa dečica, ja svu decu volim, Bog je jedan. Viču, vaša će crkva da se sruši! Ja kažem italijanskom vojniku, a on će nehajno, bambino, deca. A iza dece se kriju odrasli. U jedan po ponoći, bila sam na molitvi, ko je smeo da zaspi bez molitve… Kad je ljuljnulo, cela Đakovica je ječala. Reko‘, Bože, srušiše crkvu.“
Otišli smo i tamo, na mestu crkve je sada spomenik albanskim teroristima. Snimili smo ga iz automobila. Nema zaustavljanja, nema snimanja u gradu, tako su nam rekle monahinje.
Novi pakao 2004.
Kad su teroristi u martu 2004. opkolili manastir, preživele su novi pakao. Bukvalno su im sve sravnili sa zemljom. Evakuisane su u Dečane, gde su bile punih pet godina. Mati Teoktista se danonoćno molila da se vrati u Đakovicu, da se obnovi crkva. Niko nije verovao da je to moguće — niko osim nje.
„Kažu, ne može, crkva se pravi posle 30, 40 godina, jeste jedna, ali ovo nije bila jedna, nego mnogo srušenih. Ja reko‘, Bog će dati i Majka Božija. A Italijani su mislili da mi njih napadamo, jedan doktor došao kod mene u Dečane, posetio me, jako fin čovek, doneo mi knjigu ’Raspeće Kosova‘, sve crkve koje su srušene. Traži da mu dam molitvenik, reko‘, to je na srpskom, kaže, neka. I on kaže, ne može crkva da se pravi, reko‘ slušajte vi, Bog je veći od njih i to će Bog sve da sredi.“
Svaki podatak deo žitija
Tako je i bilo, Bog je uslišio molitvu ove žene, za koju kažu da je živa svetiteljka. Čak su nam rekli da bi i ova naša priča iz serijala „Sputnjik na srpskom Kosovu“ mogla biti važna, jer je svaki podatak iz njenog života verovatno deo budućeg žitija.
Dani prolaze u molitvi, ali se mati Joanikija posvetila i uređenju porte, a najviše proizvodnji hrane po koju ne mogu u grad, nije bezbedno. Izlaze samo o velikim praznicima, kad po njih dođu iz Dečana.
Vodi nas kroz baštu, pokazuje plastenik koji je podigla, svega ima, bosiljka i čeri paradajza, tu je i gorka tikva mamordika, bamija... Baštu kade, sve se primilo.
„Ti avioni iz Albanije izručili su mnogo uranijuma, bila sam zdrava kad sam došla, sad smo bolesni, ne samo mi, nego celo Kosovo. Nismo više ni mlade, sve nešto nam fali, pa se krpimo“, priznaje nam mati Joanikija.
Posadila je i novu lozu, jer su staru povadili i odneli posle pogroma. Odneli su i ikone, zvona, tako su im rekli očevici, komšije. Prozbore koju sa njima, kratko, ako im se obrate sa terase ili prozora.
„Ovi iz te kuće kad su ženili sina, poslali nam lubenice, da nas časte, a niti možemo mi kod njih, niti oni kod nas“, kaže mati Joanikija uz osmeh, jer u ovom okađenom zabranu u srcu Đakovice nema očajanja ni tuge. Ima puno snage, osmeha i nade u bolje sutra.
„Molimo se i za njih, molimo se i za neprijatelje, to je najkraći put u raj, kaže Sveti otac Svetogorac Silon. Kad Bog prašta, moramo i mi da praštamo“, kaže mlađa sestra.
Poruka za Srbe
Ona ima i važnu poruku za sve Srbe koji žive sa druge strane zida:
„Najvažnije je da se Srbi ujedine, da se slože, da ne bude izdajnika više među nama, najvažnije je da smo ujedinjeni. I svjatjejši patrijarh je rekao, Srbi, ujedinite se. Sloga, a ne izdajnici.“
I igumanija Teoktista ima poruku za Srbe, poručuje da mržnja nije dobra, ali pre svega da se mole Bogu.
„Kandila da prisluže, sveće, ako nemaju, neka idu u crkvu. Važno je da je iz dubine duše. A na Kosovo ne može da se dođe, ko nema veru. Ja volim ovu svaku stopu zemlje. Iz interesa nema ništa. Biće dobro, ja nisam pesimista, nego optimista. Sve će Bog da sredi i Majka Božija, sve će doći na svoje mesto“, poručuje mati Teoktista.
Sunce zalazi u mestu na Kosovu i Metohiji u kojem tri Srpkinje svedoče o prošlosti i pokazuju kako treba gledati u budućnost. Zalazak je znak da moramo da pođemo.
Grlimo se. Nestala je nelagoda koju smo osetili pri dolasku, nosimo čudesnu blagodat sa mesta na kome svaka vlat trave miriše na tamjan. Prati nas ljubav ovih žena koje žive na oltaru.
