Taj postupak koji se zove odsoljavanje delimično je ili potpuno uklanjanje otopljenih soli iz morske ili bratične vode. Delimična desalinizacija dovoljna je za dobijanje pitke vode i vode za različite primene u industriji i za poljoprivredne svrhe. Potpuna desalinizacija nužna je za spremanje kotlovske vode za parna energetska postrojenja (termoelektrana, nuklearna elektrana), piše Večernji list.
Ko se sve snabdeva vodom iz mora, a ko vodom iz kišnice
Reč je o postupku o čijem rezultatu trenutno zavisi dostupnost vode za jedan posto svetskog stanovništva, dakle 70 miliona. No, Ujedinjene nacije očekuju da će se 14 posto svetske populacije susresti s oskudicom vode do 2025. godine. Tako je očito da će desalinizacija biti sve važniji izbor dobijanja pitke vode u pojedinim regijama u svetu. Poput, recimo, Australije koja većim delom u snabdevanju vodom zavisi i od prikupljanja kišnice. Još je učestaliji taj proces u Kuvajtu, gde se potrebe za vodom pokrivaju u celosti desalinizacijom, što je po proporciji najviše u svetu. Takav postupak je čest i u Izraelu, gde se u pogonima u Haderi, Palmahima, Aškelona i Soreka vrši desalnizacija, kojom se za cenu manju od 40 centi dobija jedan kubik vode. U Singapuru od 2006. godine isti proces daje vodu za cenu od 49 centi za kubik.
U Evropi je Španija podigla prvi pogon za desalinizaciju, i to pre gotovo 40 godina, pa je danas najveći korisnik tako dobijene vode u zapadnom svetu, a od toga su razvili i poslovnu granu s kompanijama koje slične pogone podižu u Indiji, na Bliskom istoku i Severnoj Americi.
„Rojters“ je pre nekoliko dana objavio priču o podizanju najvećeg svetskog pogona za proizvodnju desalinizirane vode u Saudijskoj Arabiji, koja je i najveći svetski proizvođač tako dobijene vode, na koju otpada 22 posto svetske proizvodnje. No, agencija napominje kako je zbog toga ta zemlja i najveći „proizvođač“ otpada koji je nusproizvod ove energetski vrlo zahtevne industrije, a lokalni naučnici to pokušavaju da promene.
Tamo postoji i vladin institut koji se bavi samo desalinizacijom, a Ahmed el Amoudi, njegov šef, gleda budućnost u kojoj se proces odvija uz dobijanje soli natrijum-hlorida, magnezijuma i kalcijuma, koji dolaze iz morske vode uz čistu, a ne bi bilo visokoslane otpadne vode, koju zovemo salamurom, a koju bi onda morali da ispuštamo natrag u more.
„Ekstrakcijom minerala možemo imati koristi od mora i njegovih blaga“, rekao je Amoudi.
Salamura škodi moru
On inače radi i za vladinu kompaniju „Saline Water Conversion Corporation, SWCC“, za koju se navodi kako proizvodi 69 posto saudijske desalinizirane vode. U vlasništvu te kompanije je i nekoliko patenata na tehnologije kojima se izvlače minerali i drugi sastojci iz morske vode.
Ispuštanje salamure u more može naškoditi morskim ekosistemima. Studija koju su poduprli Ujedinjene nacije prošle je godine zaključila kako na svaku litru čiste vode dobijene desalinizacijom otpada litar i po salamure. U svetu danas postoji čak 16.000 pogona za desalinizaciju. Novi veliki pogon u Džubajlu, najveći u svetu, dnevno može proizvesti 1,4 miliona kubika čiste vode, no i ovde se događa da se salamura kao nusproizvod izbacuje u Persijski zaliv. SWCC je objavio kako je kompletirao sedam novih pogona za desalinizaciju, čime je brojka njihovih fabrika u Saudijskoj Arabiji narasla na 33. Nekoliko pogona je i u privatnim rukama.
