Jugoslovensko-sovjetski odnosi između dva svetska rata prolazili su kroz niz različitih i često kontradiktornih faza, koje su bile uslovljene događajima koji su trasirali sudbinu, ne samo srpskog i ruskog naroda u HH veku, već su predstavljale prelomne tačke za čitavu planetu, objašnjava istoričar Aleksandar Životić, autor knjige „Moskovski gambit – Jugoslavija, SSSR i prodor Trećeg Rajha na Balkan 1938. -1941“.
Ataturk bio spona između Jugoslavije i SSSR-a
Iako su obe zemlje nastojale da uspostave odnose, pred njima su se nalazila brojna nerešena pitanja, kao što je pitanje ruskih izbeglica, sovjetski stav da je zajednička država Južnih Slovena veštačka tvorevina koju bi trebalo razbiti, ali i jugoslovenski strah od izvoza revolucije. Ovo poslednje naročito je bilo aktuelno pošto su jugoslovenski komunisti prešli na oružani način vođenja borbe, pa su izvršili atentat na ministra Milorada Draškovića, a pokušali su atentat i na samog kralja.
Međutim, sa protokom vremena i pred opasnošću od širenja nacističke Nemačke, dve države približavaju se jedna drugoj. Tako i prvi pokušaji uspostavljanja diplomatskih odnosa datiraju iz vremena pred atentat na kralja Aleksandra 1934.
Posrednik u pregovorima bila je Turska, u to vreme bliska sovjetska saveznica; sa druge strane, kralj Aleksandar i utemeljivač moderne Turske Kemal Ataturk bili su bliskim odnosima.
„Atentat na kralja Aleksandra osujetio je ove napore i to je, možda još jedan od dokaza da SSSR nije umešan u atentat. O tome govore i dokumenti. Sama Staljinova ocena atentata koju piše svojom rukom i daje je kao instrukciju najbližim saradnicima, govori da je daleko od toga da su Sovjeti bili uključeni u atentat“, kaže Životić.
Uspostavljanje odnosa potkopavale su i druge velike sile. Britanija, koja i sama uspostavlja diplomatske odnose sa SSSR-om, trudi se da Jugoslaviju drži van toga.
„Ruski faktor se, zbog revolucije i građanskog rata, povukao sa Balkana. Taj prostor zauzele su zapadne sile i sada, povratak Rusije, makar i u vidu SSSR-a značio bi povratak istisnutog ruskog uticaja. To je još jedan aspekt koji će se preneti i u narednu deceniju, a preneće se i na period Drugog svetskog rata“, napominje naš sagovornik.
Nakon pada Francuske, Jugoslavija se okreće SSSR-u
Nakon kraljeve pogibije, u pregovorima o normalizaciji odnosa dolazi do zastoja, međutim od 1938. pitanje uspostavljanja diplomatskih odnosa ponovo se aktuelizuje u Beogradu.
Leto 1939. bilo je, prema Životićevim rečima, ključno – postojala je nada da će između Francuske, Britanije i Sovjetskog saveza biti postignut sporazum – u tom slučaju, jugoslovenska pozicija bila bi veoma lagodna. Ali, nakon, propasti pregovora i potpisivanja pakta Ribentrop-Molotov situacija se menja.
Pregovori o uspostavljanju odnosa i ovaj put idu preko Ankare – u ime Jugoslavije vodi ih iskusni diplomata, ambasador Ilija Šumenković. Uspostavljanju odnosa prethodilo je potpisivanje trgovinskog ugovora. U Moskvu je iz Beograda poslata delegacija koja je potpisala sporazum. Diplomatski odnosi uspostavljeni su maja 1940, istog dana kada je beogradska štampa objavila vesti o katastrofalnom porazu Francuske.
„Pad Francuske imao je stravičan, ne toliko politički i vojni uticaj, koliko je imao razarajući psihološki efekat. Francuska, najznačajnija kopnena sila tog doba, pala je za nekoliko nedelja. Drugo, ona je bila zemlja-uzor, naročito za vojnu i intelektualnu elitu. Šta da očekuje mala Jugoslavija, opterećena teškim međunacionalnim odnosima, ekonomskim problemima, problemima sa susedima, kada je jedna Francuska, kolonijalna sila, prošla kako je prošla“, opisuje Životić atmosferu koja je zavladala među jugoslovenskom elitom maja 1940.
Tako je Jugoslaviji ostalo da jedini strategijski i vojni oslonac traži u Sovjetskom savezu. Raspoloženje u Beogradu, prema Životićevim rečima, možda najbolje opisuje izveštaj jednog britanskog diplomate iz tog vremena, koji je Forin ofis izvestio da niko više u Jugoslaviji ne razmišlja o boljševičkoj opasnosti, u SSSR-u ne vidi veliku komunističku zemlju, već se razmišlja i govori u kategorijama vezanim za nekadašnju carsku Rusiju, slovenstvu i pravoslavlju.
„To vidite kod predstavnika tradicionalnih političkih grupacija, kod predstavnika građanskih političkih opcija, koji se otvoreno zalažu za približavanje Sovjetskom savezu. Unutar srpskog nacionalnog korpusa, jedina politička grupacija, koja je izrazito protiv, a koja je na marginama političkog života je Ljotićev pokret. I vojni vrh, tradicionalni srpski generalitet, svim silama je podržavao to približavanje“, naglašava Životić.
Čak je i Nedić bio za Ruse
Unutar generaliteta, jedan od najžešćih zastupnika jugoslovensko-sovjetskog približavanje je tadašnji ministar vojske i mornarice, general Milan Nedić.
„To teško da biste mogli da zaključite na osnovu njegovog delovanja kao predsednika takozvane srpske vlade tokom okupacije, ali činjenica je da je, dok je bio ministar, nastojao da, što zvaničnim, što nezvaničnim kanalima, uspostavi bliske odnose sa sovjetskim predstavnicima i da mimo diplomatije i vlade ima sopstvenu komunikaciju sa Moskvom, nastojeći da obezbedi neophodne vojne isporuke za Jugoslovensku vojsku“, kaže Životić.
Trgovinski ugovor delimično je realizovan do Aprilskog rata, a usledili su i pregovori o vojnoj pomoći, do čega nije došlo iz različitih razloga – među njima bio je i sovjetski strah da bi time iritirali Nemačku, kao i procene da Jugoslovenska vojska ne može dugo da izdrži nemački pritisak, a takođe i potrebu Crvene armije za savremenim naoružanjem.
Ipak, kao glavni razlog zbog koga sporazum o vojnoj pomoći nije mogao da bude realizovan, Životić navodi ponašanje Bugarske. Sa bugarskim prelaskom na stranu Nemačke, nije bilo moguće ostvariti pouzdanu geografsku vezu sa Jugoslavijom.
„Sovjetski savez više nije imao stepenicu preko moje je mogao da stane na Balkan. I na taj način, prelaskom Bugarske na stranu sila Osovine, suštinski je značio da Jugoslavija ostaje, kolokvijalno rečeno da visi – da je nemoguće ostvariti nešto ozbiljnije“, zaključuje Životić.
Pročitajte još:
