Bio je prvi sin kralja Petra i stariji brat kralja Aleksandra. Iako je predviđeno da nasledi presto,navodno je zbog „naprasite naravi i nekontrolisanih izliva besa” bio primoran da abdicira, tj. da preda nasledna prava bratu.
Često agresivno ponašanje dovodilo je do toga da se pod pritiskom pojedinih političkih i dvorskih krugova, ali i koja je dolazila iz domaće i austrijske štampe, odrekao prestola 1909. godine u korist svog brata Aleksandra, budućeg kralja Jugoslavije.
Različita su, pritom, mišljenja o tome koliko je pritisak na njega bio opravdan i koliko je princ istinski demonstrirao svojim ponašanjem nesposobnost da preuzme presto. Nazivali su ga čak i fašistom, mada je među prvima uvideo opasnost od nadolazećeg fašizma, piše Istorijski zabavnik.
Princ kog Beograđani nisu razumeli
Princ Đorđe se školovao u Parizu, a potom je upućen u Petrograd u Vojnu akademiju. Posle gašenja dinastije Obrenović 1903. godine u Majskom prevratu, princ Đorđe se sa porodicom vraća u Srbiju i postaje prestolonaslednik.
Kralj Petar polagao je velike nade u svog najstarijeg sina. Na kraju krajeva, momak je od najranije mladosti pripreman za vojnu karijeru i jednom prilikom ga je i sam ruski car Nikolaj Drugi pohvalio videvši ga na akademiji u Petrovgradu.
Međutim, nije mnogo prošlo od dolaska porodice u Srbiju a ponašanje princa Đorđa počelo je da čudi Beograđane na mnogo načina – umeo je da jaše po čitavu noć, da dane provodi družeći se sa alasima, da jurca po kaldrmi vozeći svoj automobil koji je u tom vreme bio jedini u čitavoj državi…
Pričalo se da se pripadnici Crne ruke plaše mladog princa, a još i više vremena kada dođe na presto. Znali su, tako naprasitog mladića teško da će iko moći da kontroliše.
I tako je počelo rovarenje protiv Đorđa Karađorđevića. Spekulisalo se da je Apis čak i pokušao da ga otruje, a 1907. prinčeve prostorije potpuno su raznete kada je u njima eksplodirala bomba. To je bio klasičan atentat, ali Đorđe tada nije bio u toj prostoriji.
Prestolonaslednik koji se odrekao prestola
Povod za odricanje od prestola bila je aneksiona kriza. Pošto je okupirala BiH 1878. godine, Austrija je tada pod okriljem Nemačke krenula da je anektira (prisajedini) i da prodre preko Raške u Makedoniju, te da izađe na Egejsko more. BiH je po načelu narodnosti, smatrana srpskom državom, pa su se Srbi pobunili.
Na mitingu oktobra 1908. pred 20.000 ljudi princ Đorđe je spalio austrijsku zastavu bez obzira na savete da to ne radi i održao zapaljiv govor koji je stigao do ušiju svih evropskih sila. Činilo se da je rat na pomolu, ali je Rusija tada poslala signal da ne može da podrži Srbiju i da nije spremna za otvoren sukob i da Srbija mora da se pomiri sa trenutnom situacijom.
Đorđe je ovo teško podneo. Srpske političare otvoreno je nazivao kukavicama, a došao je u sukob i sa ocem, kraljem Petrom.
Kako se docnije desio incident sa njegovim poslužiteljem – Stevanom Kolakovićem, koji je pod čudnim okolnostima pao niz stepenice i preminuo, kralj Petar je izdao proklamaciju u kojoj je pisalo da se princ Đorđe, dosadašnji prestolonaslednik, „našao pobuđen da na prava i prerogative prestolonaslednika podnese abdikaciju”.
Proklamaciju je potpisala cela vlada na čelu s predsednikom Stojanom Novakovićem, a strasti svih protivnika prestolonaslednika Đorđa su – utihnule.
Junak iz drevnih vremena
Koliko god bilo netipično ponašanje prestolonaslednika Đorđa, jedno mu se nije moglo osporiti – bio je neverovatno hrabar. Podsećao je na drevne junake iz srpske istorije, a često je poređen i sa svojim pretkom – voždom Karađorđem čije je ime nosio.
Godine 1908. kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu princ je bio najglasniji među onima koji su smatrali da Srbija na to ne sme da ostane nema već objavi rat, a da nije samo jak na rečima Đorđe je dokazao više puta i na bojnom polju tokom Prvog svetskog rata, naročito na Mačkovom kamenu gde je i ranjen.
Zaboravljeni princ
Netipično ponašanje – izlivi besa, vređanja domaćih i stranih visokih ličnosti i, u nekim trenucima, sklonost ka fizičkim obračunima, pratila je i manija gonjenja. Sve to bilo je karakteristično za princa još od njegove mladosti, a naročito je počelo da se ispoljava u godinama Prvog svetskog rata. Kulminiralo je u periodu od 1922. do 1925. godine.
Četiri godine po dolasku Aleksandra Karađorđevića na presto i po smrti kralja Petra, Đorđe je uhapšen i zatvoren u Specijalnu psihijatrijsku bolnicu u Gornjoj Toponici u Nišu. Dijagnozu da je duševni bolesnik potpisali su u to vreme eminentni psihijatri Srbije.
Princ je u bolnici ostao čak i nakon bratovljevog ubistva u Marseju 1934. Oslobodili su ga tek Nemci 1941. Postojale su priče da su se nacisti nadali da bi mogli da ga privole da sedne na presto okupirane Srbije. Ako ovo i jeste tačno, Đorđe je ponudu odbio, a to mu je donelo ugled čak i među komunistima.
Posle Drugog svetskog rata nova vlast je Karađorđeviće proglasila državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Princ Đorđe bio je jedini Karađorđević koji je ostao u zemlji živeći u Beogradu povučeno kao penzioner.
U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece. Preminuo je u Beogradu 17. oktobra 1972. u 85. godini života. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.
Pročitajte i:
