„Društvena dilema“ bavi se platformama društvenih medija i njihove dve milijarde korisnika i možda je najvažniji dokumentarac poslednjih decenija.
Film predstavlja radikalnu kritiku društvenih mreža i velikih tehnoloških kompanija koje su ih stvorile i koje i dalje dobro zarađuju na njima (u mnogim zemljama plaćaju malo ili nimalo poreza).
U režiji američkog filmadžije Džefa Orlovskog, „Društvena dilema“ sadrži intervjue sa nizom bivših rukovodilaca tehnoloških giganta koji su stvorili tehnologije i oformili poslovni model koji podupire carstvo socijalnih mreža. Društvene mreže su sa nama tek nešto više od deset godina, a većina sagovornika u filmu je u svojim tridesetim godinama.
Tristan Haris (bivši „Guglov“ etički dizajner) i Džaron Lanije (informatičar) veruju da su društveni mediji i tehnički džinovi stvorili „egzistencijalnu pretnju“ onim zapadnim društvima u kojima im je dozvoljeno da se šire nekritički. Njih dvojica veruju da platforme društvenih mreža dehumanizuju njihove korisnike, narušavaju društvenu strukturu i uništavaju demokratiju.
Kritika je utoliko ubedljivija jer možda samo društveni mediji i insajderi u velikim tehnološkim kompanijama u potpunosti znaju kako je sistem stvoren i kako funkcioniše.
Tehnološke promene su uvek privlačile kritike. Gistav Flober, romanopisac iz devetnaestog veka, nije voleo železnicu jer je smatrao da ona „dozvoljava da se ljudi više kreću, sastaju i budu glupi zajedno“.
Ali ovaj dokumentarac je mnogo više od obične kritike jednog određenog tehnološkog napretka. Umesto toga, Orlovski tvrdi da se tehnologija na kojoj se temelje društveni mediji kvalitativno razlikuje od svih ranijih tehnoloških dostignuća i da to dovodi do ozbiljnih socijalnih i političkih posledica.
Železnice su, na primer, bile puko „oruđe“ koje je ljudima omogućavalo bolje putovanje – nisu dehumanizovale svoje korisnike niti su bile egzistencijalna pretnja zapadnom društvu.
Ova kvalitativna razlika, tvrdi dokumentarac, rezultat je jedinstvene tehnologije i poslovnog modela koje koriste giganti društvenih medija.
Prema Orlovskom, tehnologija koju koriste društveni mediji sama po sebi izaziva zavisnost i manipulaciju i uključuje nadzor korisnika nezamislivih razmera.
Mnogi korisnici društvenih medija nesumnjivo su zavisni od njih - posmatrajte kompulzivan način na koji ljudi javno koriste svoje telefone. I, kao što dokumentarni film ističe, postoje samo dve industrije koje svoje kupce opisuju kao „korisnike“, tehnološka industrija i industrija lekova.
Društveni mediji su očito manipulativni. Prekomernu upotrebu podstiču razne „tehnike razvoja“, poput označavanja fotografija i pozivanja prijatelja. Tehnički giganti su u stalnom kontaktu sa svojim korisnicima, bombarduju ih informacijama prilagođenim njihovim interesovanjima, zajedno sa beskrajnim reklamama. Algoritmi omogućavaju izuzetno precizno ciljanje korisnika.
I nema sumnje da se društveni mediji bave prikrivenim, širokim i stalnim nadzorom korisnika. Svaka transakcija, klik i pošta svakog korisnika se nadgledaju, a brdo podataka se svakodnevno skupljaju u podzemnim računarskim trezorima u Silicijumskoj dolini.
Pre nekoliko godina, autor Džon Lančester primetio je da je „’Fejsbuk‘ najveće preduzeće zasnovano na nadzoru u istoriji čovečanstva... ’Fejsbuk‘ vas prati, a zatim ono što zna o vama i vašem ponašanju koristi za prodaju oglasa.“
Ovo nas dovodi do poslovnog modela društvenih medija.
Praćenjem svojih korisnika, velike tehnološke kompanije akumuliraju ogromne količine podataka što im omogućava da privuku oglašivače - koji su spremni da plate velike sume za precizno ciljanje, a to im samo tehnološki giganti mogu pružiti. Zbog toga su oglašivači okrenuli leđa tradicionalnim medijskim kompanijama koje jednostavno ne mogu da im ponude isti stepen preciznog ciljanja.
U stvari, tehnološki džinovi prodaju živote svojih korisnika svojim oglašivačima - koji su spremni da za njih plate milijarde dolara. Za nešto manje od 20 godina, tehnološki giganti postali su najveće korporacije u Americi i iz dana u dan postaju prosperitetniji.
Društveni mediji su istinski ljudski kontakt zamenili apstraktnim virtuelnim vezama koje podstiču sebičnost, narcizam i antisocijalno ponašanje. Zavisnost od pornografije zamenila je zavisnost od zabave. Mnogi korisnici društvenih medija postali su nesposobni da učestvuju u razgovorima licem u lice.
Njima treba stalna afirmacija i trude se da dobiju „lažnu, krhku, praznu popularnost“. Oni su uronjeni u surovu popularnu kulturu koju im tehnološki giganti neprestano promovišu u ime oglašivača. Mnogo tih ljudi nije u stanju da pročita knjigu ili da razlikuje lažne vesti od istinitih.
Orlovski primećuje psihološke posledice ovih promena – uključujući nedostatak prave lične autonomije i, što je vrlo zabrinjavajuće, dramatično povećanje stope tinejdžerske depresije, samopovređivanja i samoubistava (posebno među devojkama) u Americi od 2011. godine.
Zanimljivo je primetiti da mnogi sagovornici u dokumentarcu kažu da više ne dozvoljavaju svojoj deci da koriste društvene medije – i možda je njihov uticaj na njihovu decu doveo do toga da su počeli da kritikuju.
Dokumentarac sugeriše da su stvarne žrtve društvenih medija njegovi najstrasniji korisnici – tinejdžeri.
Dokumentarac takođe analizira opštije društvene i političke posledice, uključujući „kolaps zajedničkog razumevanja stvarnosti“; stvaranje sveta „postistine“; oživljavanje teorija zavere; intenziviranje „kulturnih ratova“; povećanje političke polarizacije i mogućnosti koje društvene mreže nude političkim strankama da manipulišu izborima. Upravo poslednja posledica – koja proizlazi iz jedinstvene sposobnosti društvenih medija da precizno ciljaju pojedinačne glasače i njihove predrasude – predstavlja najozbiljniju pretnju demokratiji.
Tačno je da su neki od ovih trendova prethodili stvaranju društvenih medija, ali su socijalni mediji i tehnološki giganti to ozbiljno pogoršali tokom poslednjih deset godina.
Orlovski čvrsto odbacuje tvrdnju izvršnog direktora „Fejsbuka“ Marka Zakerberga da su tehnološki giganti sposobni da reformišu društvene medije.
Njegovo rešenje problema je povećana vladina kontrola i regulacija. Ostaje da se vidi da li je ovo održivo rešenje ili ne, mada u poslednje vreme postoje neki obećavajući znakovi u ovom pravcu.
U vreme kada je većina onoga što se pojavljuje na „Netfliksu“ i drugim američkim medijima gruba propaganda (Orlovski je lako mogao snimiti još jedan dokumentarac o navodnom ruskom mešanju u američke izbore), „Društvena dilema“ se izdvaja kao snažna kritika ukorenjenih ekonomskih interesa, čija pohlepa razdire američko društvo.
Flober je pogrešio u vezi sa železnicom. Promovisanjem putovanja, trgovine i širenja kulture, železnice su odagnale neznanje.
Ali njegova kritika se zapravo može prilagoditi kako bi se opisao efekat modernih platformi društvenih medija: „Oni dozvoljavaju ljudima da se više ne kreću, ne sreću i ne budu glupi zajedno“.
Pročitajte i:
