Vest da je nedavno pronađen dokument koji svedoči o vezi čuvenog italijanskog baroknog kompozitora Antonija Vivaldija s grofom Savom Vladislavićem pokrenula je brojna pitanja o životu moćnog srpskog plemića, jednog od najbliskijih saradnika ruskog cara Petra Velikog.
Antonio Vivaldi je svoju operu „Istina u iskušenju“, napisanu 1720. godine, posvetio grofu Savi Vladislaviću, uz neizmernu zahvalnost što mu je pružio pomoć i podršku. O tome svedoči posveta uz libreto koju je genijalni kompozitor namenio srpskom plemiću.
Sasvim neočekivano otkriće
Dokument je pronašao Branko Vukomanović, jedan od potomaka Save Vladislavića, koji u razgovoru za Sputnjik objašnjava da je tokom svojih istraživanja u digitalnoj arhivi Kongresne bibioteke u Vašingotnu sasvim neočekivano naišao na zapis na staroitalijanskom dijalektu, za koji se ispostavilo da je Vivaldijeva posveta srpskom grofu.
„Ta posveta je prvo bila mikrofilmovana, a potom je digitalizovana, tako da je sada dostupna najširoj javnosti. Masovna digitalizacija u bibliotekama širom sveta počela je tek pre desetak godina, tako da je tek u novije vreme svima nama dostupnije sve ono što se krije u raznim arhivima“, navodi Vukomanović.
Sava Vladislavić je u Veneciji boravio između 1716. i 1722. godine. U to vreme bilo je uobičajeno da umetnici posvećuju svoja dela uticajnim i moćnim ljudima koji su im pomogli.
„Dokument ne otrkiva u kakvom su odnosu bili Vladislavić i Vivaldi. Ne znamo da li su bili prijatelji ili samo poznanici. Vrlo je verovatno da je Sava slušao neke kompozicije Vivaldija, koji je baš u to vreme stvarao i svoje najčuvenije delo 'Četiri godišnja doba'“, navodi Branko Vukomanović.
Vivaldi je kompnovao nešto manje od stotinu opera, od kojih je sačuvano pedesetak. „Istina u iskušenju“ pronađena je tek 2006. godine u Italiji, ali italijanskim istraživačima je promaklo slovensko ime na posveti, zbog čega je ovaj podatak i ostao nezapažen sve do sada.
Kako Vivaldi otkriva put Save Vladislavića do pape
Vladimir Davidović, koji je preveo Vladislavićeve „Tajne izveštaje o sili i strukturi kineske države“, pisane za Petra Velikog, kaže da Vivaldijeva posveta istraživače upućuje, pre svega, na jedan do sada najmanje osvetljen deo Vladislavićevog života, a to je njegov dugogodišnji boravak u Veneciji, upravo po nalogu velikog ruskog cara.
„Među brojnim važnim zadacima, Sava Vladislavić je imao, politički gledano, za Rusiju najvažniji zadatak, a to je uspostavljanje konkordata s Rimskom kurijom. On je tokom boravka u Italiji bio u neposrednom kontaktu s papom, o čemu Vivaldi i piše u posveti. Za Italijane, kao i za sve katolike, papa je bog na zemlji, a s njim je srpski grof šest godina pregovarao o konkordatu. Taj deo Savine aktivnosti nije dovoljno poznat. Sigurno ima dokumenata o tome, a oni se, najverovatnije, nalaze u Vatikanskom arhivu. Rusi raspolažu samo povremenim Savinim izveštajima o napredovanju pregovora. To je, dakle, pravac u kojem bismo mi sada mogli, potpuno svesni nivoa koji je Sava imao u Italiji, da nastavimo svoja istraživanja“, kaže Vladimir Davidović.
Čovek kome su verovali i ruski car, i turski sultan
Naš sagovornik podseća da je u predgovoru izdanja „Tajnih izveštaja o sili i strukturi kineske države“ Savu Vladislavića ocenio kao drugog najmoćnijeg Srbina u istoriji, posle cara Dušana.
Srpski grof je rođen 1668. u selu Jasenik, kod Gacka u Hercegovini. Kao mladić je otišao u Dubrovnik, gde je postao veoma uspešan trgovac. Bogatstvo je počeo da stiče upravo u Veneciji, gde se oženio damom iz otmene kuće. Njegova sledeća stanica bila je Carigrad, u kojem je nastavio da razvija trgovački posao. Tu je upoznao i ruskog konzula koji ga je poslao caru Petru Velikom.
„Sava Vladislavić je imao veliki uticaj. U Prutskom miru koji je Petar Veliki potpisao s turskim sultanom nalazi se i njegov potpis. Zamislite da danas Putin i Erdogan potpišu neki važan sporazum, a da se tu nađe i potpis nekog Srbina kao posrednika. To svedoči o značaju Save Vladislavića za dve u tom trenutku ogromne imperije. Tadašnji lideri, kraljevi, carevi i sultani imali su poverenje u njega lično. Znali su Turci vrlo dobro šta je on radio s Rusima, a znali su i Rusi vrlo dobro da se on obogatio upravo u Turskoj. I jedni, i drugi su imali mnogo osnova da sumnjaju, ali je i na jedne, i na druge Sava Vladislavić ostavio takav utisak da su ga beskrajno poštovali“, napominje Vladimir Davidović.
Dučićevo traganje za precima
Ličnost i život Save Vladislavića prvi je istraživao veliki srpski pesnik i diplomata Jovan Dučić, koji je 1942. godine u Pitsburgu objavio biografiju „Grof Sava Vladislavić“.
„Knjiga je, nažalost, objavljena za vreme rata. Dučić je bio predstavnik emigrantske vlade, njegova knjiga u Americi nije imala veliku publiku, kao ni u našoj zemlji, u kojoj je, ipak, bilo intelektualno jezgro čiji bi zadatak bio da se bavi ovakvim stvarima. Ta knjiga je tretirana kao nešto što ima i ideološku dimenziju, zbog čega nije ušla u nacionalno pamćenje i sećanje srpskog naroda“, objašnjava Vladimir Davidović.
Prema rečima našeg sagovornika, Dučić je istraživao etimologiju sopstvenog prezimena, budući da ona vodi ka italijanskoj reči duca (duka), što znači vojvoda.
„Tražio je vezu s bilo kakvim plemstvom u Hercegovini, a jedini plemić kog je otkrio bio je Sava Vladislavić. Vezu nije pronašao, ali je taj njegov lični neuspeh u traganju, zapravo, vrhunski uspeh nauke, jer smo otkrili značajnu ličnost“, napominje Davidović.
Srbin koji je pomerao granice u odnosima Rusije i Kine
Naš sagovornik naglašava da veliku zaslugu u istraživanju života i dela Save Vladislavića ima ruski akademik Mjasnjikov, istoričar rusko-kineskih odnosa, koji je objavio nekoliko knjiga u kojima se bavi utacajem srpskog grofa na razvijanje odnosa Kine i Rusije.
„Sava Vladislavić nije pomerao granice samo u političkom dijalogu Kine i Rusije, nego i u ekonomskim odnosima dve zemlje. Svoje bogatstvo nije gradio na upotrebi svog političkog uticaja, nego na poklonima koje je dobio od ruskog cara u znak zahvalnosti. Činjenica je da je on bio veoma sposoban čovek, koji je postigao poslovne uspehe već na početku karijere, ali je to stavio u službu ruske carevine“, navodi Davidović.
Prema njegovim rečima, Sava Vladislavić je bio reprezent takozvanog „baroknog čoveka“ – izvrsno obrazovanog poliglote, uspešnog u svom poslu, koji nije tražio pomoć od cara, nego mu je nudio.
„Zalog za njegovu ulogu u Poltavskoj bici bila je bukvalno njegova glava. Sava je tada, svojom veštinom, de fakto spasio Petra u sukobu sa švedskim kraljem Karlom Dvanaestim. Šveđani su se dogovorili s Turcima da napadnu Rusiju na dva fronta, a Sava je to saznao kao obaveštajni podatak i saopštio ga Petru. Ruski car se izbezumio, jer je sukob već počeo. Grof mu je tražio novac da potkupi Turke koje su Šveđani već potplatili. Na Petrovo pitanje šta će raditi ako to ne uspe, Sava je odgovorio da je jedini zalog koji može da mu ponudi njegova glava. Petar nije imao šta drugo, prihvatio je predlog i sve se srećno završilo, nakon čega je počela era beskrajnog poverenja“, navodi Davidović.
Novi izazovi za istraživače
Vladimir Davidović kaže da je jedan od neodoljivih izazova za istraživače još jedno delo Save Vladislavića, a to je „Tajni izveštaj o Crnom moru“, čiji je trag izgubljen.
„Rusija nije imala izlaz na toplo more, a luke na Baltiku, držali su Englezi i Holanđani. Petar Veliki je izgradio Sankt Peterburg da bi imao rusku luku na severu, da ne bi zavisio od ucene zapadnih trgovaca koji su određivali cene skladišta, imali monopol nad trgovinom i držali Rusiju zarobljenom. Međutim, sever je u klimatskom smislu bio loš, te je Petar pokušavao da izađe na jug. Od Save je tražio da utvrdi gde bi na crnomorskoj obali mogle da se naprave luke. Taj projekat je imao vrlo dalekosežne posledice za razvoj Crnomorske flote, koja je napravljena na osnovu prvog Savinog izveštaja“, kaže Davidović.
Naš sagovornik, na kraju, zaključuje: „Nevidljive zasluge Save Vladislavića su ogromne, a zadatak svih nas koji o tome mislimo – jeste da se jedan ovako sveobuhvatno ozbiljan, pametan, vredan, pošten, borben, a istovremeno lukav čovek vrati u sećanje našeg naroda“.