Pisati o Kosovu kroz humor bilo bi neukusno
„Moja knjiga nije autobiografska. Da sam pisala o onome što sam stvarno doživela i videla na Kosovu, to nikako ne bi mogao da bude humoristički žanr, jer je sve to tamo često bilo tragično, neshvatljivo i grozno. Pisati o takvoj stvarnosti kroz humor bilo bi neukusno i nepošteno prema ljudima koji su me inspirisali i postali likovi u knjizi“, kaže Blanka Čehova.
Ova češka književnica i pravnica provela je godinu dana na Kosovu kao član međunarodne organizacije. Iz tog iskustva nastao je roman „Total Balkan“, koji je odnedavno dostupan i srpskim čitaocima.
U romanu Čehova piše o dolasku mlade pravnice na Kosovo, pristupanju misiji OUN, za koju ubrzo shvata da je mašina za mlevenje karaktera. Nemoćna da mnogo šta promeni, napušta je posle godinu dana.
Knjiga „Total Balkan“ pisana je u formi dnevnika. Koliko je ona autobiografska?
— Nije autobiografska, iako forma dnevnika deluje kao prepis stvarnosti. Ne može ni biti autobiografska, jer sam želela da sačuvam humoristički žanr. Postoji mnogo knjiga koje se tiču konflikta na Balkanu. To su sve teške drame i mislim da niko ne želi da čita još jednu tužnu priču. Želela sam da sačuvam svoje iskustvo i tražila sam način da uklopim humor u priču koja ne pruža mnogo povoda za smeh. I sama volim da čitam duhovite knjige.
Kosovo, mesto gde se dešava nepravda
Radili ste u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu u koji ste se, kažete, razočarali. Šta Vas je podstaklo da nakon tog iskustva odete na Kosovo?
— Imala sam osećaj da se u tom sudu ne posvećuju svim srcem ljudskim pravima. Mladi ljudi koji tu rade, daleko su od stvarnih događaja. Oni rade sa papirima, ali od papira do slučaja koji često može biti gadan, velika je razdaljina. Počela sam da radim sa 25 godina, bio je to moj prvi posao i velika očekivanja. A onda sam odlučila da budem tamo gde se dešava nepravda, da budem blizu ljudi. Razmišljala sam, tamo valjda ne možeš samo hodati na štiklama po hodnicima, govoriti o pravima i ne raditi ništa. Otišla sam na Kosovo i razočarala se drugi put. To razočarenje mi je još teže palo, jer više nisam imala opravdanje da sam daleko od svega.
Šta je za Vas bilo najveće razočarenje?
— Ne volim kada čovek ne daje sve od sebe. Tamo su svi plaćeni iz javnog budžeta, ta misija je i napravljena tako da sve funkcioniše, da stvarno pomognemo kada smo već tu i kad za to dobijamo novac. Desetine miliona ljudi svakodnevno radi i plaća porez, od toga smo mi dobro plaćeni. Ljudi s razlogom upiru pogled u nas, a mi, za uzvrat, ne dajemo sve od sebe. Čak i oni koji su došli puni ideala razočarali su se, a onda shvatili da im je komotno da tu ostanu. I to od vas napravi drugačijeg čoveka. Postane vam svejedno. Nažalost, mnogo je bilo onih kojima nije bilo važno da ova organizacija funkcioniše. Zato sam otišla.
Može li se demokratija naučiti
Demokratizacija, implementacija, multietničnost su reči koje Vaša junakinja mora da koristi pišući izveštaje. Kako izgleda primena tih termina u stvarnosti?
— Nisam nekoliko godina bila na Kosovu. Ne znam kako je danas tamo. Svim tim pojmovima vi morate dati značaj svojim radom. Bilo je projekata koji su uspeli, poboljšali život ljudi i rad lokalnih institucija. Ali su bili retki. Demokratizovati znači naučiti institucije da rade na demokratski način, naučiti ljude da žive u demokratskoj državi. Samo je pitanje da li se to može naučiti. U Češkoj smo godinama bili pod komunizmom i mislim da će tek moja deca biti oni koji će nositi u sebi demokratske vrednosti.
Kosovski „hardkor“ bez struje i vode
Kako je izgledala stvarnost Kosova 2007. i 2008. godine kada ste boravili tamo? Koje delove Kosova ste obišli?
— Posetila sam Albance na severu Kosova i Srbe na jugu, išla do Prištine, ali ne dalje. Vrlo često nije bilo struje i vode. Doživela sam, dakle, „hardkor Kosovo“, ali to ne bih nazvala problemom, više folklorom tamošnjeg života. Što se tiče odnosa sa ljudima, meni je tamo bilo divno, sklopila sam toliko prijateljstava i sa Albancima i sa Srbima. Ostala sam u kontaktu sa tim porodicama do danas.
Da li se susret i zagrljaj Mehmeda i Ljubiše, pri kraju Vaše knjige, zaista dogodio? Da li je moguć takav susret Albanca i Srbina?
— Moguć je, apsolutno. Normalni i pošteni ljudi uvek će želeti da se druže i da žive u prijateljstvu ili bar da ne prave sebi probleme. Većina ljudi na Kosovu koje sam srela upravo su takvi. Nekoliko budala uvek napravi problem. Nekada privuku pametne ljude na svoju stranu pa se ta vatra razgori. Isto je u celom svetu. Niko ne želi da živi u ratu, u stalnoj napetosti, problemima.
Vaša junakinja je često u nedoumici, preispituje ideale, da li ostati ili otići. Da li posle iskustva na Kosovu još uvek imate ideale?
— Iskustvo koje sam doživela na Kosovu, čak i ako je ponekad bilo grozno, nije uticalo na moje ideale. Takvo iskustvo više filtrira vaša očekivanja, odvoji ona naivna i neopravdana, a ideal ostaje. Moji ideali su netaknuti, posebno nakon što sam videla kako ljudi tamo funkcionišu, da tamo nije rat, kao što sam očekivala. Bojala sam se pre odlaska, zbog slike koju smo dobijali iz medija. Moja majka se plašila da me pusti na Kosovo, ali stvarnost je potpuno drugačija.
Misija koja podvezuje krila
Zašto ste odbili poziv da budete deo nove misije na Kosovu?
— Nije me zanimalo. Kad morate da radite u okviru mandata, ograničeni ste, jednostavno su vam podvezana krila. Zato sam odlučila da radim svoj projekat koji sam započela sa osnovnim školama i koji je trajao još nekoliko godina nakon što sam otišla. Taj projekat mi je pokazao da sa malom investicijom može da se napravi nešto dobro.
Kada ste poslednji put bili na Kosovu? Da li ste pratili razvoj situacije poslednjih 12 godina?
— Pratila sam sa strane, ali poslednji put sam bila pre sedam godina. Od kada imam decu, nisam bila u prilici da idem. Želim da posetim ljude koji se raduju da ovu knjigu imaju u svojim rukama, da im je lično poklonim.
Da li se promenila atmosfera na Kosovu u odnosu na 2008. godinu?
— Nisam primetila neku ogromnu razliku. Osetila sam laganu napetost u pojedinim delovima Kosova. I stagnaciju, koja je u suštini promena na loše. Dosta se toga izgradilo, ima različitih podsticajnih programa, ali nisam sigurna da je to zapravo bolje.
Balkan danas?
— Volim Balkan. On je meni u srcu. Neki su mi rekli da sam verovatno bila Balkanac u bivšem životu, jer neke stvari dobro shvatam.
Pročitajte još:
