Pozorište „Boško Buha“ proslavilo je danas u Teatru Vuk 70 godina svog postojanja promocijom monografije koju su priredile Milena Depolo i Ana Janković.
Od revolucije do rekonstrukcije
Još 1950. godine, kada je ćerka Branislava Nušića Gita Predić Nušić, osnovala Pozorište „Boško Buha“, u njegov statut je upisano: „Pozorište ’Boško Buha‘ smatra da pozorišna umetnost namenjena deci i omladini treba da bude nerazlučivi deo te mladosti, odgovor na mnoga pitanja njene radoznalosti, mogućnosti za otkrivanje novih predela lepog, da je za mlade samo najbolje tek dovoljno dobro“.
Od Gite Predić Nušić, preko Đurđinke Marković, Mihaila Farkića, Ljubivoja Ršumovića, Nenada Nenadovića, Boška Đorđevića, Milorada Mandića Mande, do aktuelnog direktora Igora Bojovića, Pozorište „Boško Buha“ je istrajavalo na toj misiji, boreći se za rekonstrukciju svoje scene.
Skoro tri stotine naslova, preko četiri i po miliona dece, njihovih roditelja i nastavnika obeležilo je istoriju ovog pozorišta, na čijem repertoaru su od početka bile bajke i klasici za decu, a neke od predstava su igrane i po više decenija. Među njima su „Ukradeni princ i izgubljena princeza“ Dena Totera u režiji Srboljuba Luleta Stankovića, izvedena 548 puta, i „Bajka o caru i pastiru“ Boška Trifunovića u režiji Miroslava Belovića, izvedena 470 puta.
Prvo je i jedino pozorište za decu koje je učestvovalo i nagrađivano na Sterijinom pozorju i na Bijenalu u Veneciji, a na njegovoj Večernjoj sceni često su se dešavale prave revolucije, te je tako predstava „Klasni neprijatelj“ Najdžela Vilijamsa u režiji Aleksandra Lukača 1988. umalo izbegla zabranu.
Istoriju Pozorišta „Boško Buha“ obeležila je i rekonstrukcija koja još uvek nije završena. Još 1987. pozorište je obustavilo rad zbog problema sa grejanjem, a 1990. je protivpožarna inspekcija zabranila njegov rad. U narednim decenijama teatar je više puta prekidao rad, a već godinama svoje predstave igraju u Teatru Vuk.
Svi za jednog, jedan za sve
Ljubivoje Ršumović je na čelo Pozorišta „Boško Buha“ došao 1986. godine i tada je rekao: „Mnogi mi izjavljuju saučešće što idem na direktorsko mesto. Biće, znači, problema, a ja probleme volim.“
„Za tih 16 godina koliko sam bio upravnik pozorišta, najviše me je obradovalo kada su se devedesetih godina na spisku od 10 predstava, koje su novinari i teatrolozi izdvojili, našle dve produkcije Pozorišta ’Boško Buha‘– ’Carev zatočnik‘ Milana Karadžića i ’San letnje noći‘ Jagoša Markovića. Do tada se gotovo nikada nijedna predstava za decu nije našla na tom spisku“, rekao je Ljubivoje Ršumović.
On je istakao da ono što od početka odlikuje „Buhu“ jeste sloga – „svi za jednog, jedan za sve“.
„Bilo je muka i problema. Bila je ideja da se zgrada pozorišta podigne na Slaviji. Trebalo je da bude ispred one zgradetine Narodne banke Srbije, gde je sada premešten spomenik mog dede-ujaka Dimitrija Tucovića. Moja ideja je bila da u okviru tog pozorišta bude 16 malih zanatskih radionica koje će opsluživati sva beogradska pozorišta. Imali smo idejni plan, ali promenila se vlast, umešala se famozna Dafina i sve je propalo“, ispričao je Ršumović.
On je poručio aktuelnoj upravi Pozorišta „Boško Buha“ i budućim generacijama te kuće da se drže Šekspirove misli: „Pobeđuje onaj koji čvrsto odluči da pobedi“.
Zarazio sam se „Buhom“
Član ansambla „Pozorišta „Boško Buha“ od 1984. godine i tri godine upravnik, glumac Nenad Nenadović prisetio se svog dolaska.
„Te 1984. na čelu ’Buhe‘ bio je Mihailo Farkić i kaže mi: ’Nenade, mi bismo da Vam damo stipendiju do kraja studiranja, a da posle toga postanete naš član‘. Ja sam kao i sve moje kolege maštao o Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, Beogradskom dramskom pozorištu i odbio sam u nadi da će me ipak videti neko iz velikih pozorišta. Kada sam završio fakultet i Milan Karadžić je režirao u ’Buhi‘, ponudio mi je da igram glavnu ulogu. Ušao sam u Pozorište ’Boško Buha‘ i ozbiljno sam se zarazio. Tada su stariji glumci pomagali mlađima, znalo se dostojanstvo profesije i osećao sam se fantastično. Pozorište ’Boško Buha‘ je ušlo u mene i nikada nije izašlo. Voleo bih da sam prihvatio tu stipendiju i da mi je tada neko šapnuo da je ’Boško Buha‘ pravo pozorište za mene“, ispričao je Nenadović, podsetivši da su najveći glumci počeli u toj kući, a Ršumović se nadovezao da je Miki Manojlović prohodao na toj sceni.
Manda kao da je i sada sa nama
Umetnički direktor Pozorišta „Boško Buha“, reditelj Milan Karadžić je rekao da je pre 33 godine došao u taj teatar i da ni u jednoj drugoj kući nije pronašao takvu atmosferu i takav duh.
„Naša sala je imala posebnu neku čaroliju. Dok danas sedim na ovoj sceni Teatra Vuk, čudno se osećam, jer smo ovde sate proveli onog kobnog dana nadajući se da će povratiti Mandu. I sad imam utisak kao da je tu“, prisetio se Karadžić Milorada Mandića Mande, koji je preminuo 2016. na sceni igrajući Kapetana Kuku.
Kurir Moše Pijade i drug Boška Buhe
Proslavi 70 godina Pozorišta „Boško Buha“ prisustvovali su i Mihailo Todorović Kepa (81), koji je u pozorištu od njegovog osnivanja, kao i Miša Mirković (89), kurir Moše Pijade, koji je 13 godina igrao u „Buhi“.
„Sa 13 godina sam otišao u rat. Kada sam u Bihaću sreo Boška Buhu, pitao me je: ’Kud si tolicki krenuo?‘ Ja sam mu odgovorio: ’Ni ti nisi veći‘. I eto, desilo se da sam kasnije igrao u Pozorištu ’Boško Buha‘. Tokom rata Moša Pijade mi je dao knjigu: ’Evo ti o družini tvojih vršnjaka. Pročitaj je pa mi ispričaj‘. Ja sam prešao nekoliko strana i izgubio knjigu. Posle godinu dana kod Tuzle sretnem čika Mošu, razgovara sa Kočom Popovićem. Zaustavio me je, izvukao iz kolone i rekao: ’Sačekaj, imam nešto za tebe. Nešto si počeo, a nisi dovršio. Sve što se počne, treba da se dovrši‘. Izvadio je ’Toma Sojera‘, a ja sam kasnije igrao u predstavi ’Tom Sojer‘“, ispričao je Miša Mirković.
Mihailo Todorović je svoje uspomene podelio u monografiji, u kojoj se prisetio da je njegova priča sa „Buhom“ počela kada je imao 11 godina.
„Položio sam audiciju u ’Buhi‘ koju je vodila Branka Veselinović. Bila je održana malo pre osnivanja pozorišta, u junu , na kraju školske godine, a pozorište je osnovano u oktobru. Izveo sam recitaciju i bio primljen. Igrao sam već u drugoj predstavi ’Snežana i sedam patuljaka’ u režiji Momčila Miloševića. Bio sam jedan od patuljaka, Dura“, seća se Kepa.
Snežana i sedam patuljaka – stara bajka za nove generacije
Sedam decenija Pozorišta „Boško Buha“ obeležava upravo nova postavka „Snežane i sedam patuljaka“, po tekstu Ljubivoja Ršumovića, u režiji Snežane Trišić.
„Neverovatno mi je da je pre 70 godina neko stvorio novo pozorište. Zbog svih ljudi koji su gradili ovo pozorište i svih mladih koji su njegova budućnost, a imamo ih 11 samo u ovoj podeli, važno je da se izborimo za Pozorište ’Boško Buha‘“, rekla je Trišić.
Ona je naglasila da je „Snežana i sedam patuljaka“ „stara bajka za novu decu“.
„To je tekst koji komunicira i sa ovim vremenom. Ima svoje istine koje važe u svakom dobu. To je priča o lepoti, zlu, o tome kako se pobeđuje zlo, šta je snaga ljubavi, poverenja, zajedništva. Tu snagu zajedništva smo napravili i uprkos koroni i otežavajućim okolnostima spremili predstavu“, dodala je Trišićeva.
