Beživotno telo 12-ogodišnjeg dečaka pronađeno je u dvorištu porodične kuće u Hajdukovu kod Subotice. Nema pouzdanih podataka o uzroku smrti, ali se sumnja se da se nesrećni dečak u igri iz nehata zadavio plastičnom uzicom.
Mijalkovićeva konstatuje da ono što se desilo ovom dečaku nažalost nije ni prvi ni poslednji slučaj, jer postoji mnogo situacija kada deca nisu mogla u punoj meri da predvide neke iznenadne okolnosti ili da shvate u punoj meri rizike neke situacije koje dovode do tih okolnosti.
Igra važna u učenju i sazrevanju
Naša sagovornica ističe u prvom redu da je dečija igra osnovni način funkcionisanja deteta, odnosno ona je polje istraživanja i upoznavanja sveta, a takođe i način na koji dete upoznaje sebe i saznaje o svojim kapacitetima i moćima.
„Na različitim uzrastima deca prilagođavaju svojim potrebama vrste igara. One su uvek dobre i uvek su vrlo bitne ukoliko odgovaraju potrebama dece. Kada deca krenu u školu tada igre ne postaju manje važne. Naprotiv, učenje kroz igru je jedan od načina da deca budu motivisana, aktivna i zainteresovana za ono što bi trebalo da nauče. I objektivno, igra kao igra nema nikakvih mana. Ali, kao i kod svake aktivnosti i kod dece i kod odraslih, zapravo, bitna je prava mera neke aktivnosti, kao i njena svrha“, kaže Mijalkovićeva za Sputnjik.
Kako deca rastu, dodaje ona, tako se povećava i njihova zainteresovanost za nove fenomene, za nove situacije, i ona kroz igru takođe pokušavaju da prevaziđu neke postojeće granice, da istraže šta oni to mogu. Tako se stvara mnogo više situacija u kojima deca moraju da naprave dobru procenu rizika i procenu toga šta mogu u tom trenutku:
„To je dosta zahtevno. Kako deca rastu ona nekako ulaze i u potencijalno rizične situacije. Kakva će biti procena rizika zavisi i od toga kakav je intelektualni, emocionalni, socijalni razvoj svakog deteta, to je pomalo i individualna stvar. Naravno i generacijski postoji neka vrsta potrebe da se kroz igru, i ne samo kroz igru već i svakodnevne aktivnosti, deca dokažu u svojoj vršnjačkoj grupi, da pokažu možda i odraslima da više nisu mali, da pokušavaju da odrastu suviše rano, odnosno da pripišu sebi neke moći koje pripadaju svetu odraslih“.
Opasnost igre u zoni nepoznatog
U takvim situacijama igra koja sadrži eksperimentisanje koje je u zoni nepoznatog, u kojoj ima testiranja granica u smislu „dokle ja to mogu“ i dokle to može da se izvede, naročito u periodu puberteta i adolescencije, postaje sve češća. Ono što je opasno, naglašava psihološkinja, to je nedostatak pune svesti o tome šta sve može da pođe naopako.
Kada su deca mala, ona su najčešće na oku roditelja, ali nijedan roditelj ne može da bude prisutan 24 sata pored svog deteta, a dešava se i da dete bude pored roditelja, pa da padne sa ljuljaške, ili da se desi nešto nepredviđeno.
Mijalkovićeva tako tvrdi da nije sve u nadzoru i kontroli, ali ono što roditelji mogu da urade, to je da probaju da bolje razumeju svoje dete, da kroz neposrednu komunikaciju i kvalitetno vreme sa njima probaju da vide o čemu ona razmišljaju, šta doživljavaju kao izazove, na koji način procenjuju životne rizike i kako sebe vide.
Zabrane nisu rešenje
„Moramo da im predočimo opasnosti, da mogu da uzmu u obzir ono što kao roditelji govorimo. Nije dovoljno nekad samo zabrana i neka vrsta „pazi, nemoj“. Jednostavno, potrebno je da se o svemu razgovara iz različitih uglova, kroz priču o različitim životnim iskustvima i o onome što su roditelji prošli kad su bili deca. Za to nam treba vreme i strpljenje. Možemo da se posvetimo tome kako dete razmišlja, da vidimo gde su njegove dileme i kakve fantazije ima, šta ga zbunjuje, gde i na koji način želi da se dokaže, kakva vrsta igara je njemu najbliža“, objašnjava sagovornica Sputnjika.
Poseban naglasak Mijalkovićeva stavlja na činjenicu da se neke stvari jednostavno dese, tako da, kako kaže, nije sve uvek na roditeljima. Oni mogu da se potrude i da urade sve što je u njihovoj moći, ali postoje i životne situacije koje su nepredvidive.
Ona dodaje da su veoma važne i poruke koje društvo šalje, kao i koji je stepen bezbednosti u okolini deteta, a to su stvari na koje roditelji ne mogu svaki put da utiču:
„Najveći broj roditelja čini sve što može, ali to jačanje svesti da mi kao društvo zaista činimo sve da naša deca budu bezbedna, to je takođe veoma važno. I u tom smislu i vaspitanje od vrtića do škola i fakulteta treba da bude u funkciji toga da li smo uradili sve da stvari budu bezbedne, da bude sve u redu, da nekako investiranje u sigurnost i bezbednost mladih ljudi bude važno. Ne samo na rečima, nego da se to zaista vidi i u organizaciji načina života“.
Mijalkovićeva zaključuje da tek pred kraj adolescencije prestaje opasnost loše procene igre.
Pročitajte još:
