Zamrznuti konflikt nastaje kao posledica okončane oružane konfrontacije u uslovima kada ili nije moguće postići bilo kakav zadovoljavajući mirovni sporazum, ili sukobljene strane ostaju na svojim političkim pozicijama dijametralno suprotno tumačeći dokumenta koja su doprinela uspostavljanju primirja. Dakle, formalno rat nije završen!
Ipak, u praksi, ovi konflikti retko se „odmrzavaju“. Sam pojam ulazi u široku upotrebu početkom devedesetih, kako bi se označile „sporne teritorije“ nastale na postsovjetskom prostoru. Najpre Nagorno-Karabah, potom Abhazija i Južna Osetija, zatim Pridnjestrovlje dopadaju u taj status. Međutim, ovo nisu najupečatljiviji i najznačajniji primeri.
Mnogo pre raspada Sovjetskog Saveza u zamrznute konflikte mogu se upisati tajvansko, korejsko i kiparsko pitanje, Kašmir i Zapadna Sahara. Indija i Pakistan se spore oko Kašmira još od 1947. godine, status Tajvana (Kineski Tajpeh) otvoren je 1949, a i Seul i Pjongjang polažu pravo na teritoriju celokupnog poluostrva od 1953. godine. Tursko-grčki konflikt na Kipru zamrznut je 1974. godine, a sukob između Maroka i Fronta Polisario u Zapadnoj Sahari 1991…
Neki teoretičari kao primer navode i izraelsko-palestinsku konfrontaciju, mada ona više ima karakter trajnog konflikta. U svakom slučaju, sve ove priče imaju svoju dugu istoriju, komplikovane epizode i originalan razvoj. Čak su im i današnji statusi sasvim različiti. Zapadnu Saharu su nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti (usledilo 1976. godine pod zvaničnim nazivom Saharska Arapska Demokratska Republika) priznale 84 članice UN, ali su u međuvremenu 44 zemlje povukle, suspendovale ili „zamrzle“ tu odluku. Sa Abhazijom i Južnom Osetijom bilateralne odnose uspostavili su Rusija, Venecuela, Sirija, Nikaragva i Nauru. Dok Pridnjestrovlje i Republiku Arcah (jermenski Nagorno-Karabah) ne priznaje nijedna članica UN, Tajvan priznaje njih četrnaest, a Severni Kipar jedino Turska.
Slučaj dve Koreje i Kašmira
Posebni su slučajevi dve Koreje i Kašmira. Severna Koreja postala je deklarisana nuklearna sila 2006. godine, a istovremeno SAD osiguravaju južnokorejsku bezbednost konceptom „nuklearnog kišobrana“ (do 1991. godine američko nuklearno oružje bilo je stacionirano na tlu Južne Koreje).
Indija i Pakistan su takođe nuklearne sile, a u problem razgraničenja uključena je i Kina (u oblasti Aksai Čin sporna je granica sa Indijom). I pored stalnih tenzija indijsko-pakistanski spor ostaje „pod kontrolom“, jer postoji svest o mogućim posledicama „nuklearnog“ rata, suštinski to je slučaj i na Korejskom poluostrvu, uprkos čestim žestokim političkim porukama i cikličnim tenzijama.
Zanimljivo je da i pored nerešenog pitanja granice, Indija i Kina zajedno učestvuju u konfiguraciji BRIKS. Takođe, Tajvan u Kinu izvozi oko 90 milijardi, a iz nje uvozi roba i usluga za preko 50 milijardi dolara godišnje. Od osamdesetih godina više od 100.000 tajvanskih kompanija investiralo je u „kopnenoj Kini“. Kada je reč o ekonomiji, kiparski bruto društveni proizvod po glavi stanovnika je među trideset najviših na svetu, zamrzavanje konflikta nije bilo prepreka ekonomskom razvoju.
Najpoznatiji moldavski fudbalski klub „Šerif“ zapravo je iz Tiraspolja, glavnog grada Pridnjestrovlja, gde igra svoje utakmice. Konflikt i njegovo zamrzavanje nisu označili i prekid svih veza i odnosa, uzrokovali totalnu razdvojenost. Premda ratovi u formalnom smislu nisu završeni, iako politike ostaju suprotstavljene, na ekonomskom, sportskom i nekim drugim poljima saradnja teče.
Naravno, sa druge strane su primeri gruzijsko-osetijskog „odmrzavanja“ iz 2008. godine, kao i poslednjeg azerbejdžansko-jermenskog obnavljanja oružanog sukoba. U oba slučaja pripreme su dugo trajale. Nagorno-Karabah je bio poprište i 2012. godine, pa ponovo 2014. i 2018, a uvod u sadašnju eskalaciju bili su događaji iz jula ove godine.
Hladni mir i hladni rat
Ništa se nije odigralo iznenada. Zapravo, kada se govori o zamrznutim konfliktima, njih bi trebalo povezati sa odrednicama hladnog mira i hladnog rata.
Hladni mir je stanje relativne usklađenosti između dve strane koje su okončale ratno sukobljavanje i opredelile se za (ko)egzistenciju u postojećim uslovima, svesne da spor nije rešen, niti da može biti rešen u dogledno vreme.
Hladni rat podrazumeva održavanje napetosti i nastavak sukobljavanja različitim političkim i ekonomskim sredstvima, neprekidnim propagandnim aktivnostima, ponekad i povremene oružane okršaje nižeg intenziteta. Podrazumeva i vođenje indirektnih, posredničkih ratova, ali ta mogućnost ostaje rezervisana za velike sile, eventualno neke regionalne aktere.
Ključna opasnost za male države „zaglavljene“ u zamrznutim konfliktima jeste neshvatanje verovatnosti da postanu sredstvo za vođenje posredničkih ratova velikih igrača. To se, na primer, desilo nesretnom Mihailu Sakašviliju, koji je jurnuo u rat protiv Južne Osetije. Zapravo, tada je preko Gruzije pokušano izazivanje posredničkog rata NATO-a protiv Rusije. Da li jedna od dve zaraćene strane na Nagor-Karabahu igra ulogu posrednika neke velike ili regionalne sile? Za takav zaključak još je rano.
Kada se u dugom roku održava tenzija političkim, ekonomskim i propagandnim aktivnostima, onda se i put ka obnavljanju oružanog sukoba dobrano utabava. Odmrzavanje zamrznutog konflikta nastaje kao posledica podgrevanja napetosti neprestanim provokacijama, čime se produžava hladnoratovsko stanje.
Sa zamrznutim konfliktom se može živeti i u stanju hladnog mira, uz postepenu normalizaciju odnosa do obostrano prihvatljivog nivoa saradnje (najčešće do granice do koje se može dosegnuti obostrana korist). Zamrznuti konflikti se ne odmrzavaju sami od sebe, niti se izvlačenjem jednog primera može bilo šta generalizovati. Zbog toga i slučaj Nagorno-Karabaha ništa ne potvrđuje. Azerbejdžan i Jermenija već dugo održavaju stanje hladnog rata. Eskalacija je posledica toga.
