Da Brisel nije pri parama jasno je i onom ko površno prati zbivanja u EU, koja nije uspela da se izvuče ni iz ekonomske krize iz 2008. godine. Ranjiva je dočekala novu kovid krizu koja je samo pojačala razmirice između bogatog severa evrozone i prezaduženog juga. Najnovija svađa je završena pretnjom holandskog evroposlanika da će ta država napustiti evrozonu ako Evropska centralna banka i posle juna iduće godine nastavi vanredno da upumpava novac u privredu zaduženih zemalja posebno pogođenu pandemijom.
Brisel nam nudi milijarde- možda tek 2024.
Zato i ne čudi odgovor Veheljija na pitanje kada bi Srbija mogla da očekuje sredstva na osnovu Ekonomsko-investicvionog plana za Zapadni Balkan, koja bi, uz kredite, trebalo da iznose i oko devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Kako reče, „po njegovoj skormnoj proceni“ to bi moglo da se desi 2024. godine. A procene, pogotovo skromne su varljiva kategorija. Znači, moglo bi da bude i kasnije.
Ako budemo dobri u osmišljavanju projkata, možda, kako reče Vehelji, to bude i pre.
„To što je on govorio su želje, a šta će da bude ostvareno od toga i kada to je druga stvar, to će biti kad će biti. Do 2024. godine Kinezi i Rusi mogu da izgrade prugu do Niša i da vozovi već idu punom parom tada kada bi oni iz EU tek mogli da počnu sa radovima ili projektnim finansiranjem“, kaže za Sputnjik ekonomista Miroslav Jovanović sa Instituta za globalne studije Univerziteta u Ženevi.
On napominje da je posebna priča koliko od tih obećanih mogućih devet milijardi kome ide i na kakav način. Koja je količina od tog novca je poklon, a kolika su garancija za neke kredite i pod kojim uslovima, sa kolikom kamatom i ko se tu ugrađuje, ko će da obavlja radove.
„To je na jako dugačkom štapu, a do 2024. godine svašta može da se desi i promeni. Ko zna do kakve finansijske krize može da dođe, možda i veća nego što je ova. Da li evro može da se zadrži, hoće li da pukne. To je na jako drugačkom štapu, a ono što nam je potrebno treba nam sada“, ističe ovaj ekonomista.
On ne spori da je svaki dinar i evro u zemlji kao šte je naša skupocen i dobrodošao. Upozorava, međutim, na to da da niko ne daje poklon ako će ga to osiromašiti. Ako dajete poklon, a pogotovo, što je on veći, očekujete i nešto za uzvrat, ukazuje on na logiku funkcionisanja ovakvog davanja.
Kineski vrabac, ili evropski golub
I šta nam je činiti dok ta sredstva ne satgnu, više se retorički pita naš sagovornik.
Po mišljenju EU, koje nije krila Evropska komisija u izveštaju o napretku Srbije na putu ka Briselu, trebalo bi da se manemo saradnje sa Rusijom i Kinom. Posebno im bodu oči kineske investicije zbog čega Srbiji konstantno prebacuju.
Da nam je „Draži kineski vrabac nego evropski golub” aprila prošle godine pisao je Frankfurter algemajne cajtung, primetivši da zemlje Zapadnog Balkana čekajući na članstvo u Evropskoj uniji, rado uzimaju novac iz Pekinga i ne haju na upozorenja Brisela.
Konačno smo od Verheljija čuli što Evropskoj uniji smetaju kineske investicije u Srbiji. Zato što su kineske. EU ponude su bolje od kineskih reče zvaničnik Brisela, tek da nešto kaže. Samo što tih ponuda nije bilo kada je Srbija tražila strateškog partnera za smederevsku železaru i RTB Bor.
„To je jako podmuklo, jer ti koji nama spočitavaju da puno radimo i trgujemo sa Kinezima, oni trguju sa njima jednu milijardu evra dnevno. Pa vi vidite o kolikoj trgovini i ulagaljima u EU je reč. A nama se spočitava što se jedan jako mali deo toga ulaže kod nas ulaže“, ističe Jovanović.
Novac za projekte po ukusu Brisela
On uz to napominje da mi stvaramo utisak zavisnosti od pomoći iz EU, ali se ne pominje koliko mi gubimo zbog tih sporazuma i puta pristupanja EU iz koje mnogo više uvozimo nego što tamo izvozimo.
„Nama otprilike godišnje iz Brisela stigne oko 200 miliona evra, ali isto toliku sumu mi gubimo zbog toga što ne naplaćujemo carine na uvoz robe iz EU. I kada nam EU daje takvu pomoć ona tačno hoće ono što njima odgovara. A mi kada bismo imali ta sredstva mi bi ih verovatno koristili na neke druge stvari koje su nama prioritet, a ne Briselu“, kaže sagovornik Sputnjika.
On je kao primer naveo takozvani „auto-put mira“, koji iako je čedo EU spominje i Vašingtonski sporazumu, za čije je prve deonice Evropska unija već odobrila investicije. Vrednost auto-puta koji bi trebalo da spoji Niš i Prištinu i on postane deo putne mreže koja preko Tirane vodi do Drača, je 920 miliona evvra, a samo 40 miliona su bespovratna sredstva.
„To je smešno i takav put nema nikakvo komercijalno opravdanje zbog toga što obim saobraćaja na takvom putu ne opravdava tako veliko ulaganje za otplatu kredita i za njegovo održavanje. To će da rade uglavnom stranci, tu će se mnogi ugraditi, nema značaj za Srbiju, ali ima za Albaniju i za NATO koji tim putem može da gazi gusenicama i da ništa ne plati, a otplata kredita će da padne na pleća poreskih obveznika Srbije“, zaključio je Jovanović.
