Spektar materijala koji se koriste za lečenje rana veoma je velik, a ono po čemu se naš materijal razlikuje od drugih jeste njegov zaista veliki asorpcioni kapacitet i biokompatibilni način dobijanja bez hemijskih sredstava za umrežavanje, navodi Marija Gordijenko, jedan od autora istraživanja.
Kako je precizirala, „materijal se sastoji od prirodnog alginina i hitozana, kao i od nanočestica mikrobiološkog srebra“, rekla je Marija Gordienko, jedan od autora istraživanja.
Ruski hemijsko-tehnološki univerzitet „Mendeljejev“, pozivajući se na članak u International Journal of Polymeric Materials and Polymeric Biomaterials, ističe da se civilni i vojni hirurzi na terenu stalno suočavaju sa činjenicom da su sve postojeće metode za zaustavljanje krvarenja i uklanjanje rana nesavršene. Konkretno, prilično je teško za kratko vreme zašiti većinu ozbiljnih rana hirurškim koncem, a brzi načini njihovog fiksiranja, na primer, pomoću običnog super lepka, nisu bezbedni za ljudsko telo.
U poslednje dve decenije, hemičari i biolozi pokušavaju da nađu rešenje za ovaj problem u prirodi, proučavajući lepljive supstance koje koriste životinje i biljke. Na primer, hemičari su nedavno napravili nekoliko materijala analognih proteinskom lepku, pomoću kojih se školjke pričvršćuju za stene. Ove supstance dobro deluju u vlažnom okruženju, međutim imaju i mana, konkretno malu čvrstinu. I te mane nameću ograničenja na upotrebu supstanci.
Prirodni „flaster“ za rane
Ruski naučnici su pronašli rešenje za ovaj problem. Napravili su materijal koji može zaustaviti krvarenje, ubrzati zarastanje rane, istovremeno odvodeći višak tečnosti iz rane i štiteći od infekcije. Sastoji se od tri komponente: nanočestica srebra i dve vrste biopolimera, hitozana i alginina. Hitozan je osnova za oklop rakova i ćelijska membrana gljiva, dok se alginini nalaze u ćelijskim zidovima algi.
„Na osnovu alginina nastaju hidrogelovi, to jest, nerastvorljivi u vodi sunđeri, koji mogu sakupljati i ispuštati velike količine tečnosti. Ali kako se ovi sunđeri ne bi rastvarali u vodi, njihova struktura mora biti sašivena pomoću sredstava za umrežavanje, a to su najčešće razni toksični hemijski reagensi, a mi smo ih zamenili hitozanom. On formira veze sa algininom, što dovodi do stvaranja gela koji ostaje stabilan čak i kada je uronjen u rastvor“, pojasnila je Gordijenko.
Hitozan, prema njenim rečima, zahvaljujući baktericidnim svojstvima rešava još jedan problem. Sličnu ulogu igraju i nanočestice srebra, koje se već koriste u slične svrhe u praksi u sastavu drugih medicinskih proizvoda. Naučnici ističu da su i oni dobijeni prirodnim putem, uz upotrebu posebne kulture gljiva, koje mogu da rastu u okruženju bogatom jonima srebra.
Eksperimenti koji su usledili pokazali su na kulturama bakterija da prvi prototipovi „sunđera“ iz sličnog materijala uspešno sprečavaju napade mikroba dugo vremena. Ovo govori o njihovim izraženim dezinfekcionim svojstvima. U bliskoj budućnosti naučnici planiraju da sprovedu eksperimente na životinjama, a takođe će stvoriti novu verziju ovog materijala, koja će se moći koristiti za odvajanje krvi na frakcije.
