U najmanju ruku, moguće je i neophodno razgovarati o zaključku iz izveštaja: američka obaveštajna služba nije uspela da isprati tehnološki i politički razvoj Kine. Amerika stoga nije u stanju da razume bezbednosne izazove sa kojima se suočava.
Obaveštajne službe slepe za Kinu
Sada detalji: posebno iz članka šefa pomenutog komiteta, Adama Šifa, koji detaljno objavljuje zaključke iz svoje istrage. Njegov komitet je radio dve godine, otkrio je da obaveštajne agencije koje se bave Kinom „ni iz daleka nisu spremne“ za ozbiljan rad i neće biti spremne čitavu deceniju. Peking sebe sve više vidi kao državu koja je sposobna da diktira svoju volju susedima (i ne samo njima) i da ostvari svoje „globalne ambicije“. Prosto rečeno: „da zameni SAD u ulozi svetskog lidera“. I sve se to događa vrlo brzo. U međuvremenu, američke obaveštajne službe nemaju ni jasne ciljeve ni resurse da odgovore na ovaj izazov.
Uzgred, nemoguće je ne setiti se kako su se naši čitaoci sasvim nedavno mogli upoznati s pričom u knjizi objavljenoj u SAD, koja je posvećena obaveštajnim neuspesima u drugom smeru — Bliskom Istoku (radilo se o tome zašto je rat u Iraku izgubljen). I tamo je napisano da je u prošlom veku čitav obaveštajni mehanizam bio usredsređen na rad protiv SSSR, kao rezultat toga, jednostavno nije bilo dovoljno kompetentnih poznavalaca arapske kulture i drugih stručnjaka. Amerika je u rat protiv terorizma otišla poluslepa. I sada, u pomenutom članku, Adam Šif kaže da u toj istoj obaveštajnoj službi ima mnogo stručnjaka za islamski terorizam i Bliski Istok, ali u sektoru koji se bavi Kinom je praznina.
Ali, vratimo se njegovim drugim zaključcima, posebno na temu „kako treba“. Izgleda da treba preraspodeliti resurse za rad sa Kinom (i da li će Bliski Istok i „rusko“ osoblje ponovo pasti pod nož?). Treba proučavati Kinu kada je reč o pandemiji, klimatskim promenama i ekonomiji, a takođe i kulturi, jer sve ove oblasti mogu imati neočekivane efekte na američku nacionalnu bezbednost. Treba bolje raditi sa otvorenim informacijama — jedini problem je što ih ima previše i biće potrebna pomoć veštačke inteligencije. Na kraju, ne smemo zaboraviti na uticaj Kineza na američka pitanja na teritoriji samih SAD, odnosno na kontraobaveštajne službe. A za sve ovo je potrebno mnogo ljudi, novih ljudi, ne onih koji su sada u službi…
Potrebne godine za organizaciju rada
Potrebno je nekoliko godina da bi se formirala skromna i minimalno pogodna ilegalna mreža u drugoj zemlji. Da bi se zadovoljio Šifov apetit, reč je zaista o decenijama. Postoji još i takva stvar kao što je novac. Budžet američkih tajnih službi određuje se na različite načine: begunac Edvard Snouden je govorio: tokom poslednjih 12 godina više od 500 milijardi dolara potrošeno je na obaveštajne službe i borbu sa terorizmom. Ali da bi se sada u potpunosti suočili sa Kinom, ovo očigledno neće biti dovoljno.
Iako su američke obaveštajne službe bile skoncentrisane na SSSR i njegove saveznike, čime je zapustila Bliski Istok i druge pravce, ona nije mogla da predvidi raspad SSSR, niti da kasnije odredi put Rusije ka njenoj nezavisnoj ulozi u svetu…
Još nekoliko beleški o tome šta znači izveštaj obaveštajnog komiteta. Ko je, na primer, Adam Šif? Ovo nije samo demokrata. Njegovo ime se neprestano pojavljuje na spisku osoba umešanih u zaveru tajnih službi protiv predsedničkog kandidata, a potom i predsednika Donalda Trampa. Šta je zavera? Evo, na primer, nedavna publikacija na ovu temu, koja navodi da je i sadašnji šef CIA među zaverenicima. Ali u ovom slučaju nas zanima nešto drugo: ne treba misliti da je antikineska histerija u SAD samo ideja republikanaca. Ako demokrata poput Šifa ponavlja čitav standardni komplet antikineskih optužbi, onda ako dođu na vlast, Peking ne treba da se boji promena. Sve će biti isto.
Razlika između demokrata i republikanaca
Čak je i sada jasno da je razlika između dve stranke samo u nijansama. Na primer, demokrate (i Šif takođe) podržavaju ideju Trampovih ljudi da je Peking kriv, ako ne u stvaranju, onda u širenju virusa korona. A republikanci u međuvremenu imaju novu ideju: da je Peking kriv za namerno nametanje karantina kao destruktivne metode za borbu protiv virusa, počevši od Italije, a potom svuda po svetu. Ali krivac (bez obzira na sve) ostaje isti...
I još jedan očigledan zaključak iz izveštaja. U suštini, navodi se da Amerika jednostavno ne razume šta se dešava u Pekingu i drugim delovima Kine, ne zna koje ciljeve ova država postavlja (sposobnosti i namere su, kao što znate, dve veoma različite stvari). Za takvo razumevanje, čitav niz službi za špijunažu nema ni potrebnu vojsku specijalista, ni novac koji je neophodan. I opet, po treći put, da bi „razumele Kinu“, Sjedinjenim Državama će trebati decenije jačanja potencijala svoje obaveštajne službe, posebno analitičkog krila.
Ako je tako, onda je sve ovo što se sada događa između Vašingtona i Pekinga, i pored celokupne strukture spoljne politike trenutne administracije, čista improvizacija, diplomatija na stolici, zasnovana na sumnjama. Možda Kina ne postavlja zlokobne ciljeve da vlada svetom i Amerikom uz to? Možda nije trebalo da sadašnja administracija tako jasno pokaže svoj strah od Pekinga i preventivnu agresiju prema njemu? Bolje bi bilo da su sačekali tačne zaključke obaveštajne službe...
Pročitajte još:
