Predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića, akademik Miro Vuksanović uručio je Anušiću nagradu za zbirku pripovedaka „Legenda o v(j)etrom vijanima" u izdanju Udruženja književnika Republike Srpske iz Banja Luke.
Mnogi je čovek Krajišnik
Anđelko Anušić, kako sam kaže, tematizuje „u višestoletnom rasponu do danas, širovitu povesnu i životnu paletu Vojne granice, Vojne krajine, literatizuje granicu na Drini, Uni i Savi, Podrinje i Okodrinje, Unje i Pounje, plavo i plavno Savlje i Posavlje, na severozapadnim obodima Balkanskog poluostrva, gde je oduvek bila i jeste sunovratna kosina egzistencije“.
„Nadnet sam nad istorijskom freskom te krvave međe, silom, veštački nametnute do danas, a koja teče posred srpskog nacionalnog bića. U središtu moje literatizacije je i Bosna i Hercegovina, udes srpskog čoveka i ljudi iz vremena osmanlijske mrakije, vremena kome je (i) Andrić posvetio svoja magistralna dela. Moj narator bdije i sneva na tom koridoru između Istoka i Zapada, na rubu kultura i civilizacija, dva carstva i tri religije, na porubu dva pisma i dva jezika, u procepu (jednostrane) mržnje i nepodnošljive tolerancije, bića i nebića, trpkih mentalnih odvajkada trunjenih i natrunjenih rukom tuđinaca, jednako kao i vlastitom pizmom“, rekao je književnik.
Anušić je dodao da je kao čovek i pisac „zastravljen sudbinom jednog večnog zakrajinjenog prostora i istovremeno potresen i udivljen antičkom vertikalom života krajiškog čeljadeta, njegovom prometejskom pojavom unazad nekoliko vekova“.
„Upravo je to spektakularna tema mojih pripovedaka i romana, sa zenitnom tačkom u četvorotomnom romanu ’Glasovi sa Granice’ i ’S homerom u oluji’ u kojem, kroz stablo jedne krajiške porodice, sežem do njihovog osmog kolena, senčeći udes našeg naroda na celom Balkanu, pa sve do genocidnog izgona naših sunarodnika 4. avgusta 1995. godine“, rekao je Anušić.
A svuda je danas i oduvek bila, smatra, Vojna granica, Vojna krajina, tamo gde živi naš narod.
„I svi smo mi, posle svega što nam se desilo i što se zbiva, na izvestan način, Krajišnici, ma gde god ustopili i ma gde se ukotvili, i ma koliko god to sa ovoga mesta nekome paradoksalno zazvučalo. I mnogi je čovek Krajišnik, danas u svetu kojim orljaju maestrali, bljeskovi, oluje, vihori, crne zore, i ne znam više koji sve cinični naziv sveopšteg zla koje se iz trena u tren kopilani u globalističkim vrtovima raja“, kazao je Anušić.
„Sa Drine se daleko vidi, u svako doba dana i noći, na sve četiri strane sveta, preko granica i međa, meridijana i paralela. I upravo sa te kote, najviše na Balkanu, tačno se čitaju znakovi vremena pored puta, jasno se raščitavaju i učitavaju geostrateške mape i koridori Evrope i sveta. Oči da to vidimo i dovidimo – posudio nam je onaj Andrićev Radisav sa krstolikog koca. To je spomenik – obelisk od reči koji s vremena na vreme uskrsne i pokaže koliko je časova na sva tri ona tornja. Otkako je Radisav tamo računi sa vremenom ne mogu se pomrsiti, ni staza pogubiti. Barem što se tiče slobodnomislećih ljudi“, naglasio je Anđelko Anušić.
Jezik ne može uništiti ni kolonijalna guba
Anušić je naglasio da „kada pisac dobije nagradu, pogotovo onu koja je krštena imenom Ive Andrića, možda bi najbolje bilo ćutati ili biti tvrd na rečima, monaški izdržan, poput mnogih junaka i likova našega dobitnika Nobelove nagrade, pa i njega samog, najzad“.
„U zbirci pripovedaka za koju ste me nagradili ovim vrhovnim priznanjem, pripoveda se o izgonu, bezdomstvu, skućavanju i navikavanju u izbeglištvu, o povratku i vraćanju, pokušaju vraćanja u zemlju svojih otaca i nalaženju gorem od gubljenja, kako kaže knjiga Prorokova. Izgleda da, kao ni u vodu, ni u isti prostor ne može se ugaziti dva puta, jer ni duh tog prostora nije više isti. Kao što ni čovek oštećenog života – a to je svaki izgnani čovek – u duhu svome nije onaj isti koga su proterali. Jedino imanje koje se ne menja, koje se ne gubi, koga ne može uništiti ni kolonijalna guba, jeste jezik, identitetska tablica, u koji su moji junaci uronjeni celinom njegove leksike i sintakse. A jezik je i jedini piščev prtljag“, istakao je Anušić.
Nemirne godine vrtlože svoje crne virove
Anušić je zapazio da „ovo vreme nije iz onog tamnog zemana, ali u svetu opet vreba neki drugi vilajetni vakat, možda zlokobniji i pogubniji od svih prethodnih“.
„Nemirne godine vrtlože po svetu svoje crne virove. Sve je u svome punom iskušeničkom času. Svi su na iskušenju, pisci, intelektualci, moralno ukrepljeni i pobožni ljudi možda ponajviše. Upravo to pisca obavezuje da u procepu strepnje i nade proturi koju reč, svestan da je svaki onaj koji piše, uvek na gubitku. Šumori lišće pod njegovim perom, šušti pod nogama, samo on u tome času nema ušiju za to“, istakao je Anušić u svojoj besedi u Zadužbini Ive Andrića.
Anušićeva zbirka značajan prilog srpskoj prozi
Jednoglasnu odluku o laureatu doneo je žiri u kome su bili prof. dr Aleksandar Jovanović (predsednik), dr Marko Nedić i prof. dr Petar Pijanović.
“Zbirka pripovedaka ‘Legenda o v(j)etrom vijanima’ Anđelka Anušića umetnički sugestivno daje čitav niz ljudskih sudbina, izglobljenih iz svog zavičaja i svojih života, v(j)etrom vijanih između izgubljenosti i neprihvaćenosti. Posebna vrednost ove zbirke jeste jezik koji čuva sve prostorne i vremenske slojeve u kojem žive njegovi junaci: u leksici i sintaksi čuva se njihovo pamćenje, ali i pamćenje naše književnosti i kulture”, navedeno je u obrazloženju.
Uz osvrt na „izbegličku srpsku literaturu“, Pijanović je istakao da je zbirka pripovedaka Anđelka Anušića nov i značajan prilog savremenoj srpskoj prozi.
„Ovo je knjiga patnje i bola, grube i prefinjene tuge, a samo ponegde lekovite ironije i gorke vderine zadatog života. Polazište ima u biblijskim (ne)prilikama i istinama koje se reflektuju u tamnom ogledalu našega doba i u stradanju celog krajinskog kolektiva. Po tome je ’Legenda o v(j)etrom vijanima’ pamtivek ili nezaborav knjiga koja na istorijskoj istini prevedenoj u umetnost reči i tamo gde je najbolja doseže svoj pun s,misao, pa i trajnu vrednost“, naglasio je Pijanović u ime žirija, dodavši da je jezik glavni i moćni alat „Anušićeve majstorske radionice“.
U najužem izboru bila je i knjiga Milana Todorova “Telefonski imenik mrtvih pretplatnika” (Arhipelag, Beograd).
Prema testametarnoj volji Ive Andrića, njegova Zadužbina je 1976, godinu dana nakon piščeve smrti, ustanovila Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku, ciklus, odnosno zbirku pripovedaka objavljene na srpskom jeziku od 1. januara do 31. decembra prethodne godine.
Sam Andrić je svojevremeno govorio da je rođen u noći između 9. i 10. oktobra, te je i uručenje upriličeno 9. oktobra.
