Najbolji odgovor mogao bi da da jedini Srbin poslanik u aktuelnom sazivu bečkog parlamenta - Nemanja Damnjanović, član Slobodarske partije Austrije (FPOe).
„U Beču živi veliki, a možda i najveći broj Srba u rasejanju. Oni predstavljaju najmnogobrojniju i najmoćniju grupu doseljenika u austrijskoj prestonici. Zbog toga je od enormnog značaja da veliki broj Srba koji imaju pravo glasa izađe na izbore. U Beču treba da se čuje njihov glas i njihovo političko razmišljanje, jer su Srbi vrlo važan segment Beča“, kaže on za B92.net.
Damnjanović, bivši fudbaler rodom iz Kragujevca, sa 25 godina rešio da napusti Srbiju i ode u Beč.
Sada, kao poslanik u bečkom parlamentu, kaže da bi „građani trebalo da iskoriste svoje demokratsko pravo glasanja i da izaberu svoje političke predstavnike, jer politika odlučuje o budućnosti zajednice, društva u kome živimo“.
Na pitanje na šta je, kao jedini Srbin poslanik, u svom radu naročito ponosan odgovara da je to „rad u oblasti sporta, integracije i kulture“.
„Nije lako biti u opoziciji i ostvariti očekivana poboljšanja kada vas politički protivnici blokiraju. Ja nikada nisam kritikovao tuđi rad, a da nisam naveo rešenja, poboljšanja i promene na bolje“, objašnjava on.
Intenzivna borba za „srpske glasove“
Bečlije srpskog porekla, pripadnici srpske zajednice, igraju važnu ulogu u razvoju glavnog grada Austrije, a najvažnije je da se većina Srba u Austriji oseća integrisano i da su tu pronašli novi dom, rekao je aktuelni gradonačelnik Beča Mihael Ludvig.
Vladajuća Socijaldemokratska partija Austrije rešila je da svoju predizbornu kampanju ove godine posveti upravo Srbima.
Kako u toj stranci posmatraju Srbe i zašto su rešili da im se ovoga puta posebno obrate, govorila je generalna sekretarka i šefica izborne kampanje SPO Barbara Novak.
„U osnovi želimo da razgovaramo sa svim zajednicama u Beču jer su izbori u Beču pitanje političkog pravca koji se tiču svih Bečlijki i Bečlija u istoj meri i važno je da svi učestvuju u tom procesu. U slučaju srpske zajednice, naravno, relevantna je i njena posebna veličina. To je važan faktor, nema sumnje u to“, kaže ona.
Novakova dodaje da „imamo mnogo kandidatkinja i kandidata srpskog porekla. A brige Srpkinja i Srba u Beču shvatamo vrlo ozbiljno i nudimo rešenja“.
„SPO Beč, s druge strane, svesno sebe doživljava kao stranku za sve Bečlijke i Bečlije. I bila bih srećna da nam se pridruži još više Srpkinja i Srba“, naglašava ona i dodaje da su oni „jedina prava bečka partija“.
„Tačno znamo koje su teme važne ljudima u ovom gradu. I našu politiku u potpunosti usklađujemo sa ovim potrebama i nudimo konkretna rešenja. Na ovaj način, Beč će u budućnosti ostati socijalni i najpoželjniji grad za životna svetu".
Najveći problem Srba u Beču danas – očuvati identitet
Srbi u Beču danas se trude da očuvaju svest o svom poreklu, a ono što im je važno je da im deca imaju mogućnost obrazovanja, da mogu sebi da omoguće stanovanje i zdravstvenu zaštitu, kaže za B92.net predsednik kulturno-umetničkog društva „Stevan Mokranjac“ iz Beča Saša Božinović.
„Trudimo se da na svakom koraku, kao i da svojoj deci ukažemo na svoje poreklo, a radimo i na očuvanju svog jezika“, kaže Božinović i dodaje da 80 odsto članova tog udruženja čine deca koja su rođena u Austirji.
„Generalno Srbi u Beču su dobro integrisani i veoma su cenjeni radnici kod svojih poslodavaca. Sigurno da postoji i određenih problema, ali generalno na broj Srba u Beču to je zanemarljivo“, napominje on.
„Pripadnici Treće generacije Srba u Beču postanu Austrijanci“
Da je očuvanje identiteta najvažnije pitanje smatra i istoričar Čedomir Antić koji ocenjuje da je važno da Srbi u Beču očuvaju svest o svom poreklu, ali da je to teško moguće.
„Srbija nema a možda nije ni u mogućnosti da vodi trajnu i dovoljno intenzivnu politiku prema dijaspori. Takođe, sa određenim izuzecima, u Beč danas odlazi višak radne snage iz Srbije. Iskustvo pokazuje da – ukoliko nije reč o ljudima iz zapadnih krajeva Republike Srpske, koji se vraćaju u svoja mesta svakog vikenda i tako u stvari nigde ne žive trajno – pripadnici takve dijaspore u trećoj generaciji postanu Austrijanci“, navodi on.
Navodi da bi Srbija mogla da stvori ustanove koje se brinu o dijaspori i vremenom omogući povoljne ponude kojima bi investicije naših ljudi u Srbiji bile isplativije od druge uobičajene investicione štednje.
„Druga šansa su ’cirkularne migracije‘: treba omogućiti i učiniti atraktivnim boravak tokom dela školovanja i karijere u Srbiji. Takođe Srbija, Srpska i Crna Gora treba da postanu privlačna mesta za život naših penzionera iz dijaspore, posebno iz Austrije koja je od Srbije udaljena u proseku osam sati vožnje ili sat i po leta“, zaključuje Antić.
Antić napominje da je srpska dijaspora u Austriji danas u svakom pogledu drugačija nego pre 200 godina kada Srbi nisu imali svoju državu, pa su pokušavali da je obnove.
Visoki položaji Srba mahom su bili vezani za napredovanje u vojnoj službi, pa tako Antić navodi feldmaršala Svetozara Borojevića koji je u vreme Prvog svetskog rata jedan od najznačajnijih vojskovođa i oficira austrougarske vojske.
