Na prvi pogled ove razlike nisu vidljive – savremena Nemačka je najmoćnija evropska država. Kao da su se obistinila strahovanja britanske premijerke Margaret Tačer, koja je 1989, nakon pada Berlinskog zida rezignirano uskliknula: „Dva puta smo pobedili Nemce, i evo ih – ponovo dolaze“. Razlika je u tome što današnja Nemačka svoju moć i politički prestiž zasniva na ekonomskoj, a ne na vojnoj moći.
Ipak, kada se zagrebe ispod površine i kada se nemačko društvo dublje analizira, razlike između istoka i zapada zemlje su jako vidljive, sve zbog toga što je zapadni deo zemlje istoku, umesto tvrdog totalitarizma, nametne drugi obrazac – zapadni začinjen konzumerizmom, čime je, prema rečima saradnika Instituta za političke studije Dušana Dostanića, sprečen samostalan razvoj istoka Nemačke.
„To se na istoku nikome nije svidelo i tu su uzroci međusobnih nemačkih napetosti. Na istoku Nemačke ljudi znaju da i dalje žive lošije od sugrađana na zapadu i da ih zapadne političke elite još uvek gledaju kao mlađu braću od kojih ih je sramota, koji nisu u stanju da se brinu o sebi, koji ne znaju šta žele i kojima neko sa zapada treba da tutoriše i objašnjava kako treba da živeti.
„Rascvetana polja“ se nisu dogodila, Nemci se nisu ujedinili
Iako niko na istoku ne želi povratak u komunizam, nestajanje struktura stabilnosti, kao što su sigurnost radnog mesta ili socijalna sigurnost, na prostoru koji je nekada obuhvatala Demokratska republika Nemačka (DDR) stvorilo je „mentalitet pobeđenosti“, dodaje naš sagovornik.
Miroslav Stojanović, koji je u vreme ujedinjenja nemačke bio dopisnik lista „Politika“ iz tadašnje zapadnonemačke prestonice Bona, objašnjava kako je došlo do stvaranja „mentaliteta pobeđenosti“ kod istočnih Nemaca.
Nemačka je ujedinjena tako što je istočni deo pripojen zapadnom bez referenduma, a na prvim parlamentarnim izborima nakon ujedinjenja, kancelar Kol, politički otac sadašnje kancelarke Angele Merkel, naširoko je koristio već pomenutu frazu o „rascvetanim poljima i dolinama“, aludirajući kako će istok vrlo brzo po ekonomskom razvoju dostići zapad. Nekoliko meseci kasnije, tokom posete Lajpcigu, nezadovoljni građani gađali su Kola jajima – međutim, voz je prošao, kaže Stojanović.
„Šta se zapravo dogodilo? Bon je tada formirao jednu agenciju koja je trebalo da na tržište iznese sve istočnonemačke firme koje su bile u državnom vlasništvu da se prodaju i privatizuju. I veliki broj istočnih Nemaca, koji nisu znali za nezaposlenost, ostali su bez posla. To je jedna zaista šokantna i drastična situacija koja ima neke reflekse i sada. Ljudi koji nisu znali za nezaposlenost, čitave porodice, našle su se na ulici. Nezaposlenost je u jednom času bila pedeset odsto i to je drama koju istočni Nemci, kao moru, osećaju i trideset godina posle ujedinjenja“, napominje on.
Danas je situacija na istoku znatno bolja, ali se psihološki podeljenost još uvek oseća – Nemačka se ujedinila, ali Nemci još uvek nisu sasvim, dodaje Stojanović.
„Neka vrsta zazorljivosti postoji, čak su postojale i drastične razlike u prihodima, koje se lagano izjednačavaju. To tinjajuće nezadovoljstvo je jako uporište, recimo, Alternative za Nemačku, dosta radikalne stranke, koja je prvo na prepad osvojila parlamente u istočnim pokrajinama i tamo ima jako uporište. Ona je postala najjača opoziciona snaga u Bundestagu upravo zahvaljujući činjenici da je mogla da artikuliše to osećanje nezadovoljstva na istočnoj strani“, predočava Stojanović.
Razlike nisu izbrisale ni milijarde iz „solidarnog fonda“
Učinak „solidarnog fonda“, za koji su svi zapadni Nemci između 1991. i 2019. izdvajali po 5,5 odsto od zarada, vidljiv je prema Dostanićevim rečima – kada se istok Nemačke uporedi sa drugim zemljama bivšeg istočnog bloka, sve izgleda neuporedivo bolje.
„Međutim, ako vam referentna tačka poređenja nije Rumunija, nego zapadna nemačka, onda vidite da tu i dalje stvari nisu iste. Ali čak i ako preskočimo taj fond, vidimo da su ljudi sa istoka u manjem broju u upravljačkim strukturama, da su najveće firme one sa zapada. Vidite da su se ljudi sa istoka posle pada berlinskog zida preselili na Zapad i da se nisu vraćali kući na istok“, kaže on i dodaje da još uvek postoje primeri migracija sa istoka na zapad zbog i dalje prisutne razlike u platama.
Tako je učinak „solidarnog fonda“, iz koga jesu uložene stotine milijardi evra u infrastrukturu istoka zemlje, prema rečima našeg sagovornika, diskutabilan – ne može se reći da je nikakav, ali se ne može prenebreći činjenica da ovaj fond nije ukinuo razlike između dva dela zemlje.
Ispoljavanje sentimenata prema DDR-u kao što je isticanje zastava Istočne Nemačke ili skandiranje imena bivše države, ne znači, prema Dostanićevim rečima želju da se DDR vrati, niti nostalgiju za „starim dobrim vremenima“.
„Takvo isticanje ranijih simbola, prema mom mišljenju, ima veze sa razočaranjem zbog rezultata ujedinjenja ili sa željom da se malo prkosi zapadnim Nemcima; da se istakne sada već poseban identitet istočnih Nemaca, kao onih koji više ne žele da budu večita mlađa braća, kojima će neko određivati kako da žive, kojima će neko određivati sudbinu, kojima će neko govoriti kako da se bore protiv svoje istorije, koliko migranata treba da prime… To ima tu povratnu reakciju, da iz tog tutorisanja sa zapada dolazi to hvatanje za stare simbole kao jedan vid prkosa“, kaže Dostanić.
Gospodine Kol, držite se čvrsto za stolicu
Nemačka je tokom Hladnog rata, podeljena na Zapadnu (Saveznu republiku) i Istočnu (Demokratsku republiku) bila simbol blokovske, bipolarne podele sveta. Njeno ujedinjenje počelo je godinu data pre nego što je formalizovano, šokantnom odlukom rukovodstva istočnonemačkih komunista 9. novembra 1989, da svojim građanima dozvole putovanja na zapad.
Niko od svetskih lidera nije znao da će član Politbiroa Ginter Šabovski, zbunivši se, izjaviti da odluka o slobodi putovanja važi od tog trenutka, a ne od sutra. Prema svedočenjima očevidaca, činilo se da je ceo istočni deo Berlina podeljenog zidom pohrlilo na granične prelaze. Istočnonemačkim graničarima nije preostalo ništa drugo nego da otvore granične prelaze.
„Gospodine doktore Kol, držite se čvrsto za stolicu, građani istočnog Berlina ruše zid, televizija sve prenosi uživo“, javljao je iz Bona Helmutu Kolu, koji se nalazio u poseti Poljskoj, njegov savetnik Eduard Akerman. Tadašnji američki predsednik Džordž Buš stariji za rušenje Gvozdene zavese saznao je preko televizije, a predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov je događaj doslovno prespavao, nešto ranije otišavši iz Kremlja u svoju daču da se odmori.
Tako je trasiran put za ujedinjenje Nemačke. Atmosfera je ključala cele godine, a Demokratska republika Nemačka eksplodirala je zbog neslobode, kaže Stojanović.
„Ljudi nisu mogli da putuju, osim u istočne zemlje. Tog leta, veliki broj njih našao se u Mađarskoj i Češkoj, blokirajući zapadnonemačke ambasade tražeći da im se dozvoli put na zapad. Istočnonemačko rukovodstvo je moralo da popusti pod pritiskom – pretisov lonac je pretio da eksplodira i dopustili su velikoj masi ljudi da odu na zapad. Atmosfera je ključala – održavani su veliki mitinzi u Drezdenu i Lajpcigu, a u na jednom mitingu u Berlinu, na Aleksanderplacu okupilo se oko milion ljudi. Lavina je krenula i to se nije moglo zaustaviti“, opisuje Stojanović.
Novonastalu situaciju iskoristio je Helmut Kol, koji je pokrenuo agresivnu kampanju ujedinjenja, pritom ne konsultujući ni svoje koalicione partnere, liberale, ali ni svoje zapadne saveznike. Dok su se svetski lideri osvestili od šoka, Kol je već počeo da sprovodi svoj plan o ujedinjenju u deset tačaka.
Kako bi se izvršilo ujedinjenje, formirana je „Konferencija 2 plus 4“, na kojoj su učesnici bile predstavnici četiri sile pobednice iz Drugog svetskog rata i predstavnici dve nemačke države, koja je trebalo da formuliše spoljne okolnosti nemačkog ujedinjenja, s obzirom da je trebalo rešiti mnoge politička i vojna pitanja, s obzirom na tadašnju blokovsku podelu.
Do potpisivanja završnog dokumenta trajala je neizvesnost šta će se dogoditi, jer je, prema Stojanovićevim rečima, Kremlju bilo jako stalo da se NATO ne širi na istok, za šta su američki zvaničnici davali usmena obećanja. Međutim, svedoci smo da se to nije dogodilo. NATO se proširio do samih ruskih granica.
Pročitajte još:
- U Nemačkoj otkriven spomenik Gorbačovu (video)
- Nemački diplomata: Bez SSSR i Gorbačova ne bi bilo ni ujedinjene Nemačke
- „Okupatori u NDR“: Kako u Nemačkoj pokušavaju da prevaspitaju istočne Nemce
