On je naveo da bi otuda stavljanje van snage navedenog zakona u celosti, bilo necelishodno i nepotrebno, pa i moglo biti protumačeno kao jedan vid revanšizma, osvetoljublja ili čak golog inata prema ranijoj vlasti, što nikako ne bi trebao biti slučaj ni od strane politike, a kamoli pravne struke kao nekog ko neposredno učestvuje u donošenju pravnih akata, kako opštih, tako i pojedinačnih.
Marković je na društvenoj mreži Fejsbuk napisao da su se poslednjih nekoliko dana, čula različita mišljenja o tome kakav treba da bude dalji status aktuelnog Zakona o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica, počev od pitanja da li ga treba staviti van snage u celosti putem abrogacije (,,abrogatio legis“), zatim da li takva njegova sudbina treba da bude uslov konstituisanja nove Vlade Crne Gore, kao i da li pre donošenja novog zakona crkva treba da zaključi ugovor sa državom.
Naveo je da bez ikakve sumnje sva mišljenja povodom ovih pitanja predstavljaju dobronamerne i legitimne stavove pojedinaca ili grupa.
On je međutim naveo da treba imati u vidu da pravni život u svakom društvu i po celokupne društvene odnose, po pravilu treba da se odvija sa što manje ,,bolnih rezova“, uz što više opreza i suptilnosti od strane činilaca vlasti prema stanovništvu.
Dodao je da je tačno da je sada važeći zakon u jednom, i to značajnom delu, na jedan krajnje neustavan i protivno sistemskim zakonima način zadirao u imovinsko-pravne odnose između države i crkve, kao i pogrešno i protivurečno cilju kakav treba da ima, predvideo institut registracije i evidencije (formalno izjednačene sa registracijom) verskih zajednica, ali je činjenica i to da se radi o manje od 50% od ukupnih odredbi postojećeg zakona, što suštinski i pravno-tehnički predstavlja više nego dovoljan argument protiv ukidanja zakona u celosti, već da se kroz njegove izmene i dopune, putem derogacije (,,derogatio legis“) izbrišu ili pravno koriguju njegove sporne odredbe.
Na taj način, kako je naveo, pojednostavio bi se i ubrzao postupak eliminisanja očigledno neustavnih i diskriminatorskih odredbi tog zakona, za razliku od postupka donošenja novog, koji bi zahtevao dugotrajnu javnu raspravu i učešće većeg broja činilaca, bez objektivnih razloga i potrebe.
Bez obzira na ustavnu odvojenost verskih zajednica od države, propisanu odredbom čl.14. Ustava Crne Gore, crkva kao subjekt na koji se navedeni zakon najviše i odnosi, itekako ima pravo i obavezu da o prednjem vodi računa, tim pre što je i sama neposredni učesnik i konstituent društvenih odnosa i procesa u državi, naveo je Marković.
Pritom, kako je dodao, bilo kakvo uslovljavanje, pa i sastava nove vlade prethodnim ukidanjem ili izmenama i dopunama navedenog zakona, ne bi bilo objektivno moguće podvesti pod pravnu argumentaciju, niti bi tako nešto vodilo svom cilju, a to je da novi akt bude u potpunosti usklađen sa Ustavom, ostalim zakonima, fakticitetu postojanja tradicionalnih verskih zajednica, i međunarodnim standardima.
Tek nakon svođenja navedenog zakona na teren prava, dakle u „mirne vode“, što će se učiniti njegovim kvalitetnim izmenama i dopunama, treba ući u postupak pregovora i zaključenja ugovora između crkve i države, ne i pre toga, kako se naknadno „kao repovi“ ne bi vukla otvarala pitanja, koja ne bi smela da budu sporna, a mogla bi da opterećuju taj proces, napisao je Marković.
Pročitajte još:
