Trgovinski rat koji je Vašington praktično objavio Pekingu uvođenjem tarifa na uvozni čelik u martu 2018. godine kasnije se odrazio na uvoz najrazličitije kineske robe vredne više od 500 milijardi dolara. Predviđanja analitičara da bi on mogao da se obije o glavu upravo Vašingtonu u neku ruku su se obistinila, jer trgovinski deficit sa Kinom, zbog čega je rat i započet, ne samo da nije manji, nego je i porastao.
Kolateralna šteta američke odluke o trgovinskom ratu
Mnoge američke kompanije su pritom postale kolateralna šteta.
Sudska tužba zbog tarifa uvedenih na kineske komponente potrebne automobilskoj industriji, koja je američke proizvođače učinila manje konkurentnim na automobilskom tržištu, ove godine dodatno pogođenim pandemijom kovida 19, ipak je posebna priča.
Već sama činjenica da ponos američke automobilske industrije i simbol Amerike tuži državu SAD zvuči porazno, kakav god bio ishod tužbe.
Sagovornik Sputnjika, ekonomista Božo Drašković, nije mogao da se priseti nekog sličnog slučaja u skorije vreme, ali sa druge strane ukazuje na kompleksnost odnosa između nacionalnih država i njihovih kompanija koje su postale multinacionalne, pogotovo u sadašnjem vremenu.
„Kompanije su i sa stanovišta tržišta nabavke i tržišta prodaje nadrasle uske okvire nacionalnih država i tu dolazi do konflikta interesa političkih elita sa ekonomskim interesima menadžerskih elita i vlasnika kapitala u tim kompanijama“, napominje ovaj profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji.
Problemi od kada su SAD izgubile monopol
On, međutim, ukazuje u čemu je suština. Dok je postojao monopol SAD kao dominantnog ekonomsko-tehnološkog igrača na svetskoj sceni, nije bilo ovakvih problema koji su nastali kada je Amerika počela da gubi tu moć i od ideologije slobodnog, liberalnog tržišta počela da se okreće intervencionizmu, koristeći političke odluke za ostvarivanje određenih ekonomskih interesa i zaštite sopstvenog tržišta.
„Svet će morati da traga za novim formulama odnosa između novonastalih ekonomskih sila i na drugoj strani multinacionalnih kompanija koje ne poznaju granice. Naročito će se to dešavati sa slabljenjem finansijske pozicije koju dolar ima kao svetska valuta i sve će je više gubiti, što će dodatno komplikovati stanje stvari. Pitanje je u kom pravcu će se kretati rešavanje tih problema, kaže Drašković.
On smatra da će to najverovatnije biti u pravcu podele moći, odnosno interesa.
Kada je u pitanju odbrana interesa vlasnika kapitala, tu emocija, međutim, nema, kaže naš sagovornik i podseća da je upravo „Ford“ za vreme Drugog svetskog rata deo svoje proizvodnje stavio u službu američke ratne mašinerije. Tada je država na bazi preuzetih obaveza u vidu obveznica nadoknadila te dodatne troškove koje je firma imala za račun vojne industrije. Država, međutim, danas nije spremna da nadoknadi troškove koje „Ford“, kao i druge kompanije imaju zbog ekonomskog rata koji vodi sa Kinom. I ako zbog toga zaostanu u utakmici sa svetom, vlasnici i akcionari kompanije će se susresti sa velikim problemom zbog kojeg će se teško oporaviti, objašnjava Drašković.
Otuda, kaže, i pritisak velikih kompanija na državu, pogotovo što su najčešće one ranije učestvovale u kreiranju ekonomske politike sopstvenih vlada, što sada nije slučaj.
Svakako da nije prijatno kompanijama kada moraju da se zbog politike države povuku iz velikih projekata, kao što su to uradile francuske iz Irana i kao što je to bio sada slučaj sa evropskim pod pritiskom američkih sankcija u slučaju „Severnog toka 2“.
Sagovornik Sputnjika zato konstatuje da više ne treba da čude tužbe kompanija koje trpe štetu zbog odluka države i njene političke elite.
.jpg){kind=link}