Sačuvati dete u sebi, možda je najvažnija stvar za umetnika, kaže Jovanović.
„Ja ga do sada nisam oterao. Nisam želeo da odrastem. Odrastao sam na neke druge načine, možda umno, duhovno, ali sve se to, na kraju vrati u to neko dete. I mislim da je vraćanje u detinjstvo i da postane dete nešto najlepše za čoveka. Igra je najlepša stvar, to je nešto što me je uvek fasciniralo i zanimalo. Ona je, u ovome čime se bavim neophodna, a zaigranost je nešto što retko ko može da dokuči, da uspe da dođe do zaigranosti. A zapravo je to najvažnija stvar za glumca, za umetnike uopšte“, dodaje Jovanović.
Lopta je najveće svetsko čudo
Prva i najomiljenija igračka bila mu je lopta, koja je, kako kaže, najveće čudo ovoga sveta.
„Lopta je, do neke petnaeste godine bila nešto najdivnije. I igra sa loptom, posle je bila igra sa igrom. Sećam se da me je majka svake godine vodila u prodavnicu igračaka i pitala me šta želiš. Ja sam uvek govorio lopta. Sport mi mnogo znači i dan danas mi puno znači. Ne bih mogao bez njega. Mislim da bih bio dobar sportista, ali bilo je nešto jače od toga. Igrao sam u fudbalskom klubu „Galenika“ i u „Teleoptiku“ i tako, malo sam počeo da rastem i video sam da ima i neke druge lepote oko mene u nekom devojačkom smislu. Krenula su druga interesovanja. Pored toga pojavilo se i ono čime se bavim. To je neka sila kojoj se ne možeš odupreti. Nisam mogao da biram između sporta i ovoga“, kaže Jovanović.
Mašta mi je rođena sestra
Mašta mi je rođena sestra i bez nje ne bih mogao da živim, kaže Jovanović:
„Mašta bukvalno puni jedro. Sa njom možeš da letiš, da glisiraš, jedriš. Čini mi se da je to neka glavna moja stvar koju posedujem. Bez nje ne bih mogao da radim stvari koje sam uspevao da radim“.
Kako sam upoznao Branku
Svoju suprugu Branku Pujić, takođe glumicu, upoznao je na fakultetu. Ona je tada bila treća godina, Jovanović prva.
„Prvi naš susret bio je na hodniku u onom našem „tamnom vilajetu“, kako smo ga zvali i svi ti sivi zidovi Akademije su pobeleli. Mislim da sam tada, tog trenutka znao i da će to biti žena mog života. To i jeste bila ljubav kao iz bajke i mora da sam toliku sreću nečim zaslužio. Uvek mi je krivo kada zaboravim na to kako sam počastvovan i kako sam čašćen tom ljubavlju i tom ženom“, priča Jovanović.
Kako sam pobedio strah od letenja
Strah od smrti svojstven je svakom čoveku, a kada se izbori sa tim strahom, čovek se više ničega ne plaši. Sa strahom od smrti čovek može da se izbori kada voli nekog više od sebe, kaže Jovanović. On se sa strahom od letenja izborio tako što je naučio da pilotira.
„Za to su krive kolege koje su se plašile letenja, pa su i meni uterale taj strah. Shvatio sam da ne mogu da uđem u avion dok ne popijem flašu votke, pa sam shvatio da to nije u redu. I tako, odlučio sam da vidim kako to funkcioniše jer to je, zapravo, bio strah od nepoznatog. Upisao sam pilotsku školu za sportskog pilota, video sam da je to nešto fantastično i da je taj saobraćaj najbezbedniji saobraćaj koji postoji“, priča Jovanović.
Pročitajte još:
