Iako su od sredine osamdesetih prošle decenije, a Srbija odavno postala zemlja u kojoj je rukomet više incident nego sport, žalosno je što smo se šabačke Metaloplastike setili više nego tužnim povodom – preranim odlaskom legendarnog rukometaša koji nam je, i sa timom i sa reprezentacijom, ulepšao mnoge dane.
„Šabački vanzemaljci“ moćniji i od „drim tima“
A „Šabački vanzemaljci“ su sredinom osamdesetih bili moćniji tim i od Zidanovog Reala i Gvardioline Barselone u vreme kad su oni vladali evropskim fudbalom, a verovatno i od prvog američkog „drim tima“ iz 1992. predvođenog Majklom Džordanom, Medžikom Džonsonom i Lerijem Birdom.
U jednoj anketi Međunarodne rukometne federacije 2000. godine, Metaloplastika je proglašena drugim najboljim rukometnim klubom Evrope u 20. veku, ali je važno istaći da je tad naša zemlja bila pod međunarodnim sankcijama, sveže bombardovana, kao i da je internet bio dostupan malom procentu stanovništva Srbije, odnosno glavnini glasačkog tela u toj anketi.
Možda u rukometu ima klubova sa više trofeja od Meatloplastike, ali ono što su „Šabački vanzemaljci“ osvojili za nekoliko godina, teško da će ikad iko uspeti. Tokom osamdesetih godina osvojili su sedam puta prvenstvo Jugoslavije (tada rukometne velesile), četiri Kupa SFRJ i dva puta Kup evropskih šampiona 1985. i 1986, uz prethodni poraz u finalu, na penale, 1984. godine.
Idealan spoj veštine i mangupluka
Polovina tima Metaloplastike igrala je u jugoslovenskoj reprezentaciji i zaslužni su za zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1984. i Svetskom prvenstvo dve godine kasnije. Generaciju Zlatka Portnera, Mileta Isakovića, Veselina Vujovića, Veselina Vukovića, Jasmina Mrkonje, Slobodana Kuzmanovskog, Jovice Cvetkovića, Mirka Bašića i ostalih krasio je idealan spoj sportske veštine i mangupluka.
Kakvi su mangupi bili kazuju brojne anegdote, poput one da su se u svlačionici kartali manje od sat vremena pre polufinalne utakmice Kupa evropskih šampiona, ili kad su na pripremama na Tari ukrali klupski autobus ne bi li se odvezli do kafane.
Kad je reč o sportskoj veštini, toliko su bili dobri da su klubove koji igraju na snagu pobeđivali snagom, a one koji vole da se nadigravaju – tehnikom. I ne samo da su pobeđivali najbolje gde i kad su stigli, nego su ih često i ponižavali.
U finalu Kupa evropskih šampiona 1985. madridski Atletiko pobedili sa sedam golova razlike u Šapcu, da bi ih u Madridu, pred 15.000 ljutih španskih navijača ponizili sa deset golova razlike. Bili su prva ekipa koja je osvojila Kup šampiona bez poraza.
Iduće sezone, u četvrtfinalu savladali su do tada na svom terenu nepobedivi nemački Magdenburg, da bi ih posle u Šapcu „isprašili“ sa 12 golova razlike. U prvoj finalnoj utakmici protiv Vibžežea u Gdanjsku izgubili su sa pet razlike, ali su ih u Šapcu dobili sa sedam.
Gde dođu vanzemaljci – prekida se svadba
Zato su ih obožavali od Vardara do Triglava. Na beogradskom aerodromu, posle osvajanja prve evropske titule, dočekalo ih je pola Šapca. Šapčani su ih pratili do kuće u koloni automobila koja se razvukla od Surčina do Šapca. Čitav grad je slavio titulu te 1985. kao što im niko nije zamerio nesrećan poraz u finalu na penale godinu dana ranije.
Treninzima „Šabačkih vanzemaljaca“, na kojima je, kako su govorili, bilo „krvi do kolena“ jer niko u timu nije voleo da gubi, prisustvovalo je po 2.000 gledalaca, što bi danas bila bolja poseta na prvoligaškoj, fudbalskoj utakmici.
I u ostatku Jugoslavije bili su superzvezde. Jednom su u Skoplju nabasali na svadbu a kad su ih svatovi primetili, muzika je stala da bi se odalo priznanje „vanzemaljcima“. Jasmin Mrkonja je pričao da su mu u Bosni tri muškarca rekla da su sinovima dali ime po njemu, decenijama nakon uspeha Metaloplastike.
Na nesreću, institucionalna kultura sećanja nam nikad nije bila jača strana. Zato se velikana poput „Šabačkih vanzemaljaca“ setimo samo tokom jubilarnih godišnjica i to na nivou Šapca, ili kad nas neko od njih napusti za sva vremena.
