Žilijet Greko je preminula u svojoj kući u Ramatijelu, u južnoj Francuskoj, u blizini Sen Tropea.
S izražajnim očima, nasleđenim od grčkih predaka, s dubokim, hrapavim glasom, uvek obučena u crno, učinila je tokom svoje karijere duge sedam decenija besmrntim neke od najpoznatijih francuskih pesama, kao što su klasici „Pod pariskim nebom“ i „Mrzim nedelje“.
Muza egzistencijalista
Svojim glasom ovekovečila je stihove Remona Kenoa, Žan-Pola Sartra, Žaka Prevera, Bertolda Brehta, Borisa Vijana, Fransoaz Sagan i mnogih drugih.
„Ti se izlažeš mesečevim zracima, a ostali se izlažu sunčevim“, rekao joj je Pikaso jednom prilikom. Crni džemperi i tričetvrt pantalone upotpunjavali su njen izgled. koji je postao simbol boemskog šika.
„Bila je muza Sen Žermen de Prea (pariska četvrt), ikona Pariza Borisa Vijana, Žaka Prevera, Rejmona Kenoa. Veoma će nam nedostajajti talentovana pevačica i glumica, slobodna žena, nedostajaće nam njen prepoznatljivi glas. Hvala, Žilijet Greko! Moje misli su s njenom porodicom i bližnjima“, napisala je povodom smrti šansonjerke gradonačelnica Pariza An Idalgo na Tviteru.
Sloboda je najveća dragocenost u životu
Žilijet Greko je rođena 7. februara 1927. godine u Monpeljeu, a posle usamljenog detinjstva, s odsutnim ocem i bez majčine ljubavi, kako je rekla u jednom dokumentarnom filmu, predala se boemskom životu intelektualaca u posleratnoj Francuskoj.
Počela je kao glumica u Parizu 1946. godine, gde je na umetničokj levoj obali Sene upoznala, pored ostalih, i filozofa Žan-Pola Sartra, koji je o njoj rekao da „u svom glasu ima milione pesama“.
O tom periodu, provedenom u pariskim kafeima, barovima i noćnim klubovima u društvu pisaca, umetnika, muzičara i filozofa, Žilijet Greko je jednom prilikom rekla:
„Događala se sloboda i odjednom smo mogli da razgovaramo, da govorimo glasno i mogli smo da hodamo ulicom, a da ne moramo imati oči na leđima. Bili smo slobodni, a biti slobodan je najveća dragocenost u životu“.
Reči koje postaju drago kamenje
Među brojnim piscima i umetnicima tog doba s kojima se družila, bili su i Alber Kami, Žak Prever, Žan Kokto i Boris Vijan. To joj je donelo nadimak „muza egzistencijalizma“.
Sredinom četrdesetih godina, Remon Keno i Žan Pol Sartr napisalu si pesme "Si tu t''imagines..." i "La Rue des Blancs-Manteaux", koje su Žilijet Greko donele prvi uspeh u blistavoj karijeri.
„Pisac često zaboravlja da reči imaju senzualnu lepotu. Glas Grekoove nas na to podseća. Nežan, topao i lak, njen glas raspaljuje vatru reči“, rekao je Sartr, dodajući da je pesme pisao da bi sa zadovoljstvom gledao kako njegove reči postaju drago kamenje.
Prekretnica u njenom umetničkom usponu bio je susret sa Seržom Genzburom kasnih pedesetih godina. On je tada bio mladi muzičar koji je promovisao francusku popularnu muziku. Od 1959. godine, sledećih pet godina je pisao pesme za nju, koje su bile opšteprihvaćene i cenjene.
Bila je politički angažovana, posebno u vreme pobune i demonstracija 1968. godine.
Posle duge veze s američkim džez-trubačem Majlsom Dejvisom, Žilijet Greko je imala nekoliko brakova, s glumcem Filipom Lemerom, s kojim je imala kćerku, a zatim i s glumcem Mišelom Pikolijem. Od 1988. bila je u braku sa Žerarom Žuaneom, s kojim je ostala do njegove smrti 2018. godine.
Među njenim najpoznatijim šansonama su i "Parlez-moi d''amour", "Paris Canaille", "Achordeon" i "Je suis comme je suis".
Žilijet Greko je 2015. održala oproštajnu turneju koju je nazvala "Merci" (Hvala), a koja je trajala godinu dana.
Glumila je u filmovima „Orfej“ (1950) Žana Koktoa i „Dobar dan, tugo“ (1958) Ota Premingera.
