Ova „uzbuna“ je lažna ali je vest tačna: remek delo Fjodora Dostojevskog, roman „Zli duhovi“ pre jednog veka preveden je na srpski jezik i od tada „zrači“ naš prostor, ali lepotom, dubinom i umetničkom izuzetnošću.
Mračno dejstvo traje jedan vek
U godini trostrukog jubileja – obeležavanja dva veka od rođenja velikog ruskog pisca, 150 godina od objavljivanja romana „Zli dusi“ i 100 godina od njegovog prevođenja na srpski jezik, pisac Zoran Živković odlučio je da na jedinstven način oda poštovanje i autoru i delu: objavljivanjem prvog kritičkog izdanja „Zlih duhova“, opremljenog predgovorom, obimnom studijom i sa više od dve stotine napomena koji su proizvod četvorogodišnjeg rada našeg nagrađivanog pisca.
Neobičnost da kao laureat svetskih nagrada za fantastiku pažnju usmeri ka jednom klasiku i piscu iz drugog vremena, Zoran Živković otklanja rečima samog Dostojevskog:
Komedija sa mnogo mrtvih
„Od njega je potekao pojam `fantastični realizam` i taj eho odzvanja evo sve do naših dana. Veliki sam poklonik tog romana. Neću reći da je najbolji, da se mnogima ne bih silno zamerio, ali je to veoma poseban roman u opusu velikog ruskog pisca. Razume se da ga, ko može, treba čitati sa ozbiljnom distancom prema glavnom junaku, da nešto ne bi krenulo po zlu. Mnogima to nije pošlo za rukom, ali naše je da upozorimo: pod mračnim ste dejstvom zlih duhova, čitate na svoju odgovornost“, duhovito napominje Živković, podsetivši da je reč o romanu u kojem ima više mrtvih nego u svim drugim delima Dostojevskog zajedno.
„To je takođe i njegov najkomičniji roman što je, čini mi se, i najdragocenije. Reč je o delu koje je najpogrešnije tumačeno od svih ostalih i samim tim traži novo čitanje i razumevanje. A onda su se sustigle ove godišnjice kao dobar povod da se napravi prvo kritičko izdanje nekog romana Dostojevskog“, kaže Živković.
Srpsko izdanje prvo u svetu
Kao autor ovog jedinstvenog izdanja koje će pred čitaocima biti do kraja godine, Živković, u predgovoru daje i zanimljivu priču o prvom prevodu „Zlih duhova“ na srpski jezik, priču koja služi na čast srpskoj književnosti
„Priča o prvim srpskim izdanjima i o dva velika prevoda Kosare Cvetković i Veljke Marković sama po sebi predstavlja izuzetnu stranicu srpske kulture. Kada je Kosara Cvetković, inače virtuoz na flauti, slikarka koja je Jovi Zmaju crtala ilustracije za časopise i knjige, 1921. godine prvi put sela da prevodi „Zle duhove“, za prevođenje najtežu knjigu Dostojevskog, njene muške kolege su joj rado prepustile taj „vruć krompir“. Taj prvi prevod koji je objavljivan u našem časopisu „Misao“, Kosara Cvetković je iznenada zaustavila, jer je doznala da je u Rusiji otkriveno još jedno poglavlje, koje nije uključeno u roman, a u ostavštini je Dostojevskog. To je čuveno poglavlje „Kod Tihona“ koje su počeli da objavljuju ruski časopisi u zemlji i inostranstvu.Ona je uspela da se domogne svih brojeva časopisa koji je to objavljivali u nastavcima, munjevito ga prevela i u poslednji čas ga uključila u to prvo naše izdanje „Zlih duhova“. Slučaj je hteo da to bude i prvo izdanje na svetu u obliku knjige. Rusi će prvo takvo knjiško izdanje dobiti tek 1923, godinu dana posle nas. Zahvaljujući Kosari Cvetković – mi smo ih preduhitrili“, objašnjava Živković.
Stavrogin, kob muške lepote
Zanimljivost Živkovićevog čitanja ovog izuzetnog dela je pre svega u tome što je „Zle duhove“, za razliku od svojih uglednih prethodnika, video ne kao politički ili roman o ateizmu već kao ljubavni roman. Naslov njegove obimne studije „Kob muške lepote“ direktno upućuje na glavnog junaka, Nikolaja Stavrogina, književnog lepotana u kog su i danas mnoge čitateljke širom sveta ludo zaljubljene.
„Nije to preporučljivo“, sugeriše Živković. „Moram da kažem da je ta zaljubljenost obično pogubna. Sve one dame u romanu koje nisu odolele njegovoj lepoti, tragično su završile. Skrećem pažnju čitateljkama sklonim zaljubljivanju da nije ni malo bezazleno imati posla sa Stavroginom. A kad je o tumačenjima reč, da, bila su različita. Za velikog Nikolu Miloševića koji je pisao predgovor prvom posleratnom izdanju to je bio pre svega politički roman. On se bavio problemom, nihilizma, anarhizma i ta dimenzija u delu zaista postoji. Za izuzetnog Dragana Stojanovića „Zli dusi“ su roman o ateizmu i onome što sledi iz njega. Ali oba ta vida u pogledu obima, onoga što zauzimaju u romanu su nekako marginalna. Pogotovo ako se ne uzme u obzir pronađeno poglavlje „Kod Tihona“. U više od 80 odsto teksta „Zli dusi“ predstavljaju jedan od najoriginalnijih, najtragičnijih i najboljih ljubavnih romana koji su ikada napisani“, uveren je naš sagovornik.
Sve vrca od humora i – smrti
On podseća da je u njemu i pokretač radnje muška lepota, i to ne samo Stavroginova.
„Zli dusi“ su posebno delo u mnogo kojem pogledu. Možda najpre po tome što je Dostojevski u njemu spojio suprotnosti: na fonu jedne velike tragedije - tu će više od 10 likova poginuti, uglavnom pod dejstvom Stavroginove lepote - to će istovremeno biti i najkomičniji roman, što je veoma retko kod ovog pisca. U „Zlim dusima“ sve vrca od humora“, objašnjava Živković.
On podseća da se i na planu umetnosti romana sa „Zlim dusima“ dogodilo nešto revolucionarno:
„Nama pripovedač najpre priča o onome što pouzdano zna, jer je bio očevidac događaja. Zatim nam priča o onome čemu sam nije prisustvovao, ali se obavestio iz pouzdanih izvora. Potom nam prenosi neke glasine, govorkanja, nagoveštaje... Čitalac međutim sve to prima kao verodostojno. I konačno, on dobar deo romana, gotovo trećinu, pripoveda o nečemu što nikako nije mogao da dozna. Čitalac međutim to ne primećuje. Mi, zapravo, prvi put imamo nepouzdanog pripovedača kome se bezuslovno veruje i to je nesumnjivo jedan od najvećih literarnih izuma u umetnosti romana u 19. veku.“
Na pitanje koliko je lako u današnjem svetu prepoznati Šigaljeva, Kirilova, Verhovenskog...i da li je zbog takvih osobina Dostojevski potvrdio da je s razlogom smatran prorokom sa umetničkim sklonostima, doktor književnosti i pisac Živković odgovara inverzijom:
„On je pre svega bio umetnik sa proročkim sklonostima. Šigaljev je zapravo prorok. Sve ono što se događalo u 20 veku, svi njegovi užasi, nagovešteni su u onome što Šigaljev govori. Najcitiranije, najnavođenije mesto iz „Zlih duhova“ je ono kad Šigaljev kaže da je krenuvši od potpune demokratije završio u totalnom despotizmu, ali sažaljeva slučaj, drugoga nema. To su proročke reči koje će se obistiniti. Ceo 20. vek zapravo je odraz onoga što govori ovaj junak Dostojevskog.“
